The Nanny /L.T./

32. poglavlje

Louis

Zar je jebeno moguće da je onaj jebeni šupak već pobjegao iz grada? Nathan i ja od jučer pratimo novac koji sam mu uplatio i samo par sati poslije, njemu se gubi svaki trag. Bili smo i na policiji da saznamo što oni znaju, a oni nisu niti prstom mrdnuli. Kakva je to jebena policija koja ne radi svoj posao? Po njima bi svi kriminalci i šupci bili slobodni! Jebeno ne mogu vjerovati! Ovaj idiot se već danima šeta po gradu i uznemirava moju ženu, a oni se ne žele niti potruditi kako bi ga uhvatili!

„radimo sve što je u našoj moći", rekli bi. Možeš misliti što rade sve moguće! Da su napravili nešto on bi već davno bio iza rešetaka. Brinem se za Poppy. Uvijek me jebeno muči kada je ostavljam i odlazim na treninge. Što će se dogoditi kada odem ovaj vikend igrati u drugi grad? Znam da ima puno ljudi koji je mogu paziti, ali teško mi ju je ostavljati. Znam koliko je uznemirena i koliko je ova situacija plaši. Razumijem je! Vratio se njezin bivši dečko koji ju je još malo ubio. Samo se nadam da ne želi dovršiti svoj posao. Samo preko mene mrtvog će doći do moje žene. Više je nikada ne ispuštam iz vida. Možda je sada opet u bijegu sa mojim novcem, ali kad-tad će se on vratiti. Ako prokleta policija nešto ne napravi, kunem se da ćemo Nathan i ja učiniti sve kako bi Poppy bila sigurna.

Pogledao sam u svoju ženu koja je sjedila i pričala s našom kćeri. Aurora nam se napokon vratila i Poppy ne može biti sretnija zbog toga. Barem je na tren vratila onaj svoj prekrasni osmijeh. Želim da ga stalno ima na svojim usnama.

„sutra imam trening. Dolazite li me gledati? Ako budem dobra, možda upadnem u tim."

„znaš da ćemo doći. Bit ćeš izvrsna", rekla je Poppy i lagano je poljubila u kosu.

„ti si moja kćer i bit ćeš odlična. Vjeruj mi. Navijat ćemo za tebe."

„samo nemojte baš pretjerivati. To je samo trening." Pogledala nas je oboje kako bi nas upozorila. Poppy se nevino nasmiješila. Nisam baš siguran hoću li moći biti miran. Ipak moja kćer ide na trening kako bi je primili u tim. Već mogu zamisliti i Poppy kako viče na sve. To će biti jako divan dan.

„Što ste vas dvoje radili dok me nije bilo?" upitala je Aurora i smjestila se u moje krilo. Poppy je uzela Elsu i sjela preko puta nas te mi se potom vragolasto nasmiješila. Odmah sam znao na što je pomislila. I ja se još sjećam nje kako stenje ispod mene. Bilo je to tako divno za čuti.

„tvoj tata mi je stalno dosađivao i ti si mi jako nedostajala."

„hej. Nemoj lagati našoj kćeri. Priznaj da si se dobro zabavila." Bezobrazno sam se nacerio. Poppy je zakolutala očima i odmahnula glavom.

„ipak mi je moja kćer nedostajala", rekla je. Aurora se nasmijala i uzela Elsu od Poppy. Ona se zagledala u moje oči i odmah sam se sjetio svega što smo radili dok smo bili sami. Nas dvoje na ovom kauču, nas dvoje u našem krevetu, nas dvoje pod tušem. Imamo još puno soba koje moramo krstiti. To će se definitivno i dogoditi jer sam shvatio da je ova cura nezasitna.

„i vi ste meni nedostajali. Drugi puta moramo ići zajedno", rekla je Aurora.

„hoćemo, princezo. Obećavam ti", rekao sam. Definitivno ću jednom morati odvesti Poppy u moj rodni grad. Možda nisam živio ondje dugo, ali za njega me vežu prekrasne uspomene. Volio bih da i Poppy upozna moj grad. To bi mi jako puno značilo.

„moram na trening. Nešto mi se ne da danas", rekao sam nezadovoljno. Kćer mi se tek vratila, a ja već moram ići. Ne volim ostavljati svoje cure same kod kuće dok vani vreba onaj šupak. Želim biti siguran kako će one biti dobro. Šteta što ne mogu javiti da sam bolestan. U mome poslu to i ne ide baš tako.