Metamorf

Tara

Probudila sam se posuta graškama znoja. Zid oko mene je i dalje bio izgreban, ispod noktiju sam našla bele tragove kreča. Ne znam zašto to radim, ne sanjam košmare, možda i sanjam, ali se nijednog ne sećam. Ne osećam neku drhtavicu ili težinu na srcu. Tuširala sam se, pažljivo utrljavajući deo oko ožiljka. Nije me boleo, ali su vruća voda i sapunica ubitačna kombinacija za izmučenu kožu. Krenula sam od brazde iznad desnog oka, malo iznad obrve je počeo spaljeni deo, od obrve pa sve do ispod oka u širini moje šake je bilo normalno, ali ispresecano sitnim ožiljcima. Uvo i veći deo kose iza uveta je bio spaljen, doktori su rekli da će mi kosa možda tu ponovo rasti, osetila sam sitne iglice, ali bi uvek odpadale kada bi narasle da mi prekriju uvo. Ožiljak je išao do mog nosa, ali su mi usne nekim čudom ostale netaknute, vrat mi je bio manje izgoreo zbog rolke koju sam imala. Pružalo se kao ružičasta nova koža do mog pupka, u tom trenu sam pala na pod. Odeća mi je bila natopljena vodom, tako da nije mnogo gorela, prskalice su se odmah uključile. Sećam se kada su me dovodili u bolnicu. Izbezumljeno sam jaukala i dozivala majku, otimala sam se pokušavajući da se okrenem i pogledam iza sebe. Dali su mi anesteziju iz koje su me jedva povratili, od tada čudak od rođenja je dobio deklaraciju. Majka je učinila najveću žrtvu ikada, dala mi je svoju kožu. Rođena sam kao dešnjakinja, a desna ruka mi je bila skroz ispečena, majka je bila levakinja. Na svom desnom dlanu nosim njene otiske prstiju. Operacija nije bila toliko uspešna, šteta je bila prevelika, prve godine nisam mogla da pomeram sve prste u ruci, do sada mogu da ih pomeram sve zajedno, ali ne i induvidualno, a prošlo je pet ipo godina. Iscedila sam kosu i umotala je u peškir, a zatim gnoj koji mi se nakupio u vratu, bilo je odvratno, svaki put kada se istuširam moram da iscedim gnoj koji mi se skupljao ispod nove kože, oguglala sam na taj miris, ali na bol još uvek nisam. Jaukala sam, stiskala zube i uzdisala, kada je crvena krv krenula za gnojem prestala sam i natopila vatu alkoholom. Ujela sam zdravu ruku da sprečim skitanje i psovke. Namazala sam vrat i lice krememom koja je hranila kožu i oporavljala je. Za šest godina probala sam ko zna koliko krema, ni jedna nije pomogla, ali mi je ova najviše i pomagala. Smirivala je potrebu za češanjem i koža bi izgledala svetlije. Fenom sam pažljivo sušila kosu i prebacivala je isfeniranu na desnu stranu glave. Sa leve strane sam isplela pletenice uz glavu kako mi se kosa ne bi vraćala. Podigla sam pogled prema prozoru i na odsjaju namestila šiške preko desnog oka. Obukla sam svoju veliku odeću i spremila doručak. Tata je spavao, iz smene je došao oko pola šest. Brat je spavao. Kucnula sam obojici na vrata i otišla u kuhinju, tamo sam sebi spremila doručak i vratila se u sobu. Ostatak prepodneva provela sam čitajući stripove i na fejsbuku. Pored prijatelja iz razreda imala sam nekoliko prijatelja sa kojima sam online igrala igrice. Profilna i naslovna fotografija su mi bile lisice. Ne znam otkud ih toliko volim, ali bilo je nešto u njima na osnovu čega sam se povezivala sa njima. Iako su pripadale rodu pasa kao i vukovi nikada zaista nisu bile prihvaćene, kao ni ja. Provodila sam vreme posmatrajući rasprave i smejući se njihovoj gluposti. Objavila sam link pesme Bon Jovi Superman i odjavila se. Spakovala sam knjige i uzela istoriju u šake, prelistala sam poslednje lekcije i pristavila ručak. Skuvala sam sebi supu i ispekla kropir. Pre sve ga ovog volela sam vrućinu, vruću vodu kojom sam se kupala, vruć obrok, da posmatram plamen sveće i dodirujem ga. Sada, plašim se svega. Prve godine nakon nesreće bežala sam od svega što je svetlo, zaključavala bih se u svoju malu sobu i odvijala sijalicu, navlačila bih roletne i gledala u otvorena vrata ormara, u tu tamu. Ni sami psihijatri nisu razumevali da svaki put kada zatvorim svoje oči vidim plamen koji hoće da pe proguta, moju učiteljicu kako je vrisnula i pala dok joj se krv slivala niz lice ostavljeno u grimasi. Jednom je brat iznerviran mnome upalio lampu i stavio mi je pred lice, osetila sam bol, osetila sam kako mi koža ponovo gori, ruke lekara koje pokušavaju da me pribiju uz operacioni sto, krike dece. Sklopila sam oči i odmakla tanjir od sebe. Vremenim sam se prosto navikla na svetlo, ali toplota je bila veći problem. Godinama sam zimi zavrtala radijator u sobi, leti bih krila po tri ili četiri kutije leda koji bih stavljala svuda po sobi i sebi. Štrecala bih se svaki put kada bih videla upaljač ili sveću. Nakon majčine smrti u naletu histerije sam zapalila svoju haljinu na sebi, nisam osetila bol, ne, osetila sam istu onu čežnju za plamenom kao kada sam bila mala. Istuširala sam se vrelom vodom, to nije bilo pametno, koža mi je bila prepuna plihova i crvena, ali je bol za njenim gubitkom popustio. Svaki put kada bih osetila potrebu za njom gledala bih u plamen, igrala bih se sa njim ili bih samo puštala vruću vodu i ovlaš je dodirivala.

Zzarobljena u svom umu koračala sam u školu. Čula sam dozivanje iza sebe, kikot i glasove, tako je to  čudno, gledati ljude kako su srećni, ali nikada ne biti ni izvor nečije sreće ni srećan sam po sebi. Vreme je bilo toplo, ali su tmurni oblaci sakrivali sunce. Bila sam zahvalna na tome. Nečija ruka se našla na mom ramenu, uplašeno sam se okrenula i ugledala Danila, savio se i pokazao mi da sačekam. Trčao je.

-Dozivam te već duže vreme.-rekao je i povratio dah

Podigla sam obrvu spremna da se poigram sa njim.

-Kako si me dozivao?-pitala sam

Zbunjen i postiđen sakrio je pogled.

-Hej ti.-prošaputao je

Nasmejala sam se, ali bez zle namere.

-Što  si me dozivao?-pitala sam

-Da vidim da li i dalje sedim sa tobom.-rekao je i duboko udahnuo

Grlo ga je bolelo od svog tog trčanja.

-Ionako sam sedela sama.-rekla sam i nastavila dalje

-Hoćeš li mi reći svoje ime?-ljubopitivo je upitao gledajući me tim velikim, mudrim očima

Pogledala sam okolo i uočila jednu plavušu iz četvrte godine.

-Imena se vrlo često mogu pogoditi na osnovu fizičkog izgleda i stava.-pokazala sam mu na plavušu-Koje ime bi joj dao?

Blesavo i pogubljeno ju je pogledao i slegao ramenima. Udarila sam se po zdravom delu čela.

-Uočavaj.-rekla sam-Lepa je, flertuje sa momcima, plavuša, momci se ponekad potuku oko nje..-navodila sam

-Jelena?-pitao je

Ponosno sam klimnula glavom. Pokazala sam mu na drugaka kohi je pumpao mišiće i očigledno se hvalio.

-Hvalisav, snažan, vervatno okrutno pravičan.

-Marko!-ushićeno je rekao

-Odmerava onu devojku, zatim promišlja svoj potez..

-Luka!-rekao je

Pokazala sam mu na devojčicu u rozem.

-Sva je princezasta..

-Milica?-pitao je

Namrgođeno sam odmahnula glavom. Pokazala sam mu na jednu Milicu.

-Uvek u svom svetu, zamišljenog pogleda, ne zanima je materijalno, a opet je nesigurna, nežne crte lica koje uvek imaju oči sa pogledom punim pažnje.-skolinila sam pogled sa Milice

Vratila sam pogled na devojku.

-Sara?-pitao je

-Princeza na hebrejskom, majka dvanaest jevrejskih plemena. Upravo to.-rekla sam i nastavila dalje

-Da li se moje ime vidi na meni?-pitao je

Klimnula sam glavom.

-Kako?-znatiželjno me je upitao

-Oči su ti prepune dobrote i neiskazive mudrosti, kao vladici Danilu, hodaš uspravno kao dan i nasmejan si.-rekao je

-Da pogodim tvoje?-upitao je ushićeno

Slegnula sam ramenima i okrenula se ka nhemu.

-Dakle ne smeješ se, pogrbljena si, imaš ožiljak...

-Nikada nećeš pogoditi iz dva razloga.-rekla sam kroz uzdah-Prvo: gledaš moje spoljašne i trenutne karakteristike. Ne pokušavaš da me vidiš iznutra. Drugo: moje  ime ne odgovaara mom izgledu.

-Kako se onda zoveš?-pitao je na ulazu u školu.

-Tara.-rekla sam mu kratko i nastavila da podižem svoje teške noge

-Tara.-ponovio je i nastavio zamnom.

___________________________________________________
Njeno ime! :D Sviđa vam se, uskoro  se sve preokreće.. ;)
Znam da je ovo dosta kratko, ali bolje išta nsgo ništa.
Hvala na svim komentarima i glasovima! :) ^^
Я люблю вас! (Volim vas)