Uz vrisak sam skkočila i shvatila da sam pokrivena ćebetom. Uplašen par zelenih očinu me gleda i pomalo drhti.
-Da li si dobro?-tiho je upitao
Klimnula sam glavom i pogledala ga.
-Teo mi je rekao da vidim da li si budna.-rekao je
-Jesam.
-Hvala za ono juče.
-Bio si svestan!?-upitala sam
-Svi smo samo oni to ne žele da priznaju.
-Zašto?-seo je do mene
-Misle da su pokvareni iznad granice opravke i da im treba Teo više nego bilo kome. Prvenstveno mislim na moju idiotsku, nepromišljenu sestru i na zeta.
-Oh, čekaj, ZETA?-upitala sam zbunjeno
-Da. Venčali su se kada su nas napustili. I ja sam saznao kada smo se okupili. Moroni.-promrmljao je
Shvatila sam da nikada zapravo nisam dugo i nasamo razgovarala sa Lijem. Bio je izuzetno sladak, rupice na obrazima, zelene, poput algi oči i kovrdže.
-Kako ste ti i Aris?
-Mah.. Ček!?
-Ne znam ja ništa!-podigla sam ruke u znak odbranne
Nasmejao se pokazujući blistave zube.
-Sut? Dobar je za zube.-dao mi je crvenu, sasušenu biljku
Sažvakala sam je i osetila gorak ukus u ustima.
-Tebi ne treba Teo?
-Trebalo mi je neko vreme da se odviknem, ali mi više ne treba. Pomogao mi je da zalečim svoje rane.
-On izgleda svima leči rane.-rekla sam
-Pitam se ko će njegove.-odsutno je rekao.
Teo je ušao u pregradu koju sam napravila sa širokim osmehom. Pogledala sam u njegovu crnu kosu i tri mlečna pramena, zatim u povez kojim je skrivao svoju sramotu, te neumorne oči i tu sam stala. Vreme koje sam provela sa Kaidom naučilo me je da ne tražim odgovore u rečima već u delima, da tugu ne gledam u osmehu već u očima, a bol, ona je poput bljeska munje, prodrma ti čitavo telo, izobliči ga i onda nestane, ali ostane strah da se to ne ponovi. Pored osmeha i blagih reči njegovo zlaćano oko uvek je sijalo sjajem koji nije bio srećan, bilo je staklasto, kao zarobljeno između stalnog plača i krika. Ono srebrno je bilo potpuno hladno, kao nova dimenzija Teove ličnosti, ali treptaji na koži kada me njime pogleda ne prestaju. Koža ne laže, a njegova je umorna, istestirana do granica i izmučena. Pogledi su nam se ukrstili i njegov osmeh je splasnuo tek toliko da ga ponovo stavi, ali ovog puta nije bilo toliko iskrivljeno. Levo oko mi je zasuzilo i morala sam da skrenem pogled, ali mi je osmejak ostao na licu. Nisam bila srećna, ali me je nešto u njemu nateralo na osmeh. Kako neko tako sitan može toliko da menja ljude? Li je ustao i prišao mu. Sitan, možda pre. Ova dva meseca su učinila čudo za njega. Jan je bio najviši, ali je Li bio najbolje građen i imao najveće mišiće. Teo je skinuo majcu kako bi je prebacio da se osuši. Iako je bio dvanaestogodišnjak njegovo telo je bilo razvijeno, u poređenju sa mojim jeste bio. Prišao mi je tako, go do pojasa i seo do mene.
-Toliko si se iscrpela da si spavala ceo prošli dan, sada će biti ručak.- izvestio me je
Pokušala sam da ne buljim u njega, ali su moji podivljali hormoni pružali dostojnu dorbu.
-Kada ti je rođendan?-pitala sam
-Nećeš me pitati koji po redu?-gurnuo me je lako laktom
-Rekao si mi da ti je dvanaest godina.
أنت تقرأ
Metamorf
مغامرةSuočena sa beznadežnošću života odlučila je da ga promeni. Zauvek. Život joj je to dopustio. Bez upozorenja biva bačena na mesto gde je duša ono opipljivo, a telo ono nedodirljivo, ono metamorfno*. Metarmofno-promenljivo 09.10.2016 #1 u kategoriji A...