Metamorf

Ponovo

Bilo je to to ostrvo, sada sam bio siguran. progutao sam knedlu dok su me vetrovi vodili ka njemu. Ne želim d aidem tamo, oliko ne želim da to nije moguće. Ipak, vetrovi me teraju da se spustim na peščanu plažu i nađem se na mestu gde je tako davno sedelo dvoje ljudi, jedno pored drugog, prepuno tajni, bolnih i onih ne svesnih. Moram da budem jak, a opet ovde nema nikog, nemam razloga da budem hrabar. Proklinjem sebe što joj nisam rekao tada. naterao bih je da razmisli, možda bi mi se i izjadala. Skoro pa će proći pola godine od kako sma je posledmnji put video, a eto, opet kao da je tu, ispred mene, sećam se i mladeža tačno u uglu ispod levog oka, toliko malog da se primeti tek kada se zagledaš. Znao sma svaki mladež an njenom telu, iako je nisam video golu, kako, to je bilo lako. Poljubio sam ogrlicu na vratu, medaljon sa pramenom majčine kose, moju amajliju i krenuo gore. pešačio sma da skrenem misli, da se pomučim i shvatim stvari. Pećina je bila ista kao i pre. Zid od magme je stajao na sredini. Bojažljivo stavio ruku na njega i zatvorio oči.Mogao sma da osetim njenu dreku sa druge strane, njen pogled kako nas ispraća dok ruši kamenje. pritisnuo sam kamen zamagljenim vidom i naslonio čelo na njega. Žig na mom čelu me je boleo, neka i boli. Šutnuo sam zid i zaurlao iz svag glasa. Seo sma na mahovinu i kamenje ne mareći da li ću se povrediti. Mrzim sebe, mezim nju, mrzim ovaj prokleti svet. ustao sam i udario šakom o zid, on se raspao. Unutra je smrdelo na crkotinu, muve su se vitlale oko nečega što je izgledalo kao crveno krzno. prekrio sma usta rukom da sprečim povraćku.

- Nisu ga ni sahranili.- proskitao sam i klekao pored njega

majcu sam prevukao preko usta dok su se nazirale kosti ispunjene belim larvama. Udario sam o tlo i njegovo telo se spustilo u rupu.

- Nedostajaćeš joj Aki.- promrmljao sam i zatrpao rupu. Mahovine su se odmah razmnožile po zemlji. Uspeo sam da spalim jedan deo zemlju i na njemu napišem posvetu malom liščetu.

Ovde leži Aki, verni prijatelj i brat kakav više nikada neće postojati.

Obrisao sam suze i ustao. Prišao sam jednoj slici. Čitao sam sa nje naglas, kao da me Aki može čuti.

- Jednom prijatelj, uvek prijatelj. Naslednika Troe u stopu je pratila verna lisica, kroz prošle i buduće živote uvek je bila tu, nekada i u obliku čoveka, ali uvek uz naslednika. Čuješ li Aki? Ponovo ćeš biti sa njom.- osmehnuo sam se setno i prešao na sliku Dree- Ko je mogao da pretpostavi da je tvoj naslednik tvoja drugorođena ćerka?- osmehnuo sam se i pomilovao njeno lice

Čista belina je došla do mene i progutala me celog. Ustao sam obučen u belo i pogledao oko sebe. Ispred mene je stajala žena u belom i blago se smešila. Trepnuo sam nekoliko trenutaka pre nego što mi se vid kristalizovao. Pružila mi je ruku i radosno me pogledala. Imala je najdublje plave oči ikada. Tamne, poput noći, dubina okeana i vena.

- Slađi si nego što sam očekivala.- nasmejala se i protrljala mi kosu

- Hvala vam.- nasmejao sam se

- Očekujem da znaš ko sam ja.- rekla je i pokazala mi da je pratim

Njena plava kosa, skoro bela njihala se u umirujućim talasima ispred mene.

- Da, samo koje vam je pravo ime.

- Šta ti misliš?- osmehnula se preko ramena

- Andreasis.- rekao sam tiho

- Tako dugo nisam bila tim imenom nazvana.- rekla je uz izdah

- Da li sam ja umro?

- Nisi šašavi dečače.- na smejala se

- Gde sam?

- Vodim te na moje omiljeno mesto.- misteriozno se osmehnula

- Koje je to?- upitao sam

- Čovek kada umre ostavlja deo sebe u stvarima u kojuima je uživao. Ja sam dane, ne nedelje provodila u pećini, ali mi je najdivnije od svega bilo ovde.- iz beline počela je da se izdvaja magla

Zvezde su blistale iznad moje glave, a mesec se igrao sa svojim odrazom u maloj bari. Trska je ležala pored bare, za koju sam se uverio da je u stvari rečica. Nasmejao sam se i začuo cvrkut najneobičnijih ptica.

- Koje je ovo mesto?- upitao sam

- Potopljeni deo Troe.- rekla je- ovde sma upoznala mog princa u sjajnom oklopu, samo što je tada bio guščar.- nasmejala se i sela pored rečice

- Ali ti, ovaj, vi ste bili princeza.

- pa? Svi smo ljudi.- pogledao sam je sa divljenjem- Pozvala sam te ovde da ti kažem ono što verovatno već znaš.

- Da je Tera..

- Šššššššš.- stavila mi je prst na usta- Dođi.- ustala je- U njenj sobi je jedna figura koju sam mnogo volela

Ponovo belina i procep koji vodi u malu sobu

Pokorno sam je pratio. Na polici sa knjigama je stajala figura zeca sa crvenim očima.

- Otac ju je isklesao iz kamena, dao mi ju je kada sma bila dete, a ja njoj odmah po rođenju.

Ušla je u praznu sobu, a ja za njom. Krevet je b io uredno pokupljen, nije bilo prašine u soi, kao da niko u njoj nije boravio mesecima. Prišao sma prozoru, neobične bele boje, nije bio njapravljenod drveta, bio je tako mali, da je u sobi uvek bio mrak.

- Volela je ovu sobu. Voli skučene prostore, ona da se negde skuči, ušuška i sakrije. Po velikim kućama bi se izgubila. nasmejala se kao da se seća nečega- posle nesreće izgubila sm ćerku. Bila je tu, bila je moja devojčica, ali samo telo. Nije se smejala.- spustila je pogled potišteno- Bila sma najmoćnija vladarka, a ipak toliko nemoćna da nisam mogla da spasim nju od sebe same.

Sela je na skupljeni krevet.

- Kad god je prčala o vama imala je taj sjaj u oku, tu neizmernu ljubav i taj prelepi osmeh.- rekao sma i seo do nje

- kada se desila invazija bila sam iznenađena iako sm sve znala unapred. I dan kada ću umreti i sve, ali opet nisam mogla da se odvojim od svoje porodice.od mog ponosnog sinčića, šeprtlje od muža i od moje mle bebe.- skupila je ruke na grudima kao da grli malu bebu- Iskoristila sma svu svoju magiju da ih nateram da me zaborave, sina da vratim u predegzistenciju, i pošaljem ovamo, u siguran svet. Ond aje došlo ono najteže.- Da se rastanem od svoje bebe. ona je bila jedina nada koju naš svet ima.- stisla mi je ruku i ispustila jecaj- Nisam mogla. Onda mi je sinulo. Ostavila sam je tamo, ali sma je takođe povel sa mnom. platila sam cenu za to. umrla sam u jednom svetu, a polako sam umirala i u drugom.

- Zašto joj nikada niste rekli?

- kako da joj kažem?

Zamislio sma se, mogao sma da navedem hiljadu načina da joj kaže, ali opet ja nisam njena majka.

- Bilo vam je teško.- na kraju sma rekao.

- Ni sam ne znaš koliko.- nasmejala se

- Kako da je spasim?

- Spasi sebe, ona je ipak moja ćerka.- rekla je

Pogledala je u nešto na zidu.

- Zapamti Teo, sine četvorice, pazi šta želiš.- rekla je i sve je nestalo

Pronašao sma se na podu pećine, prekriven prašinom. ustao sam zbunjen i pogledao oko sebe. Nije bilo traga Akijevom grobu, iz rupe je bljesnula svetlost i dečko je pao na kolena. Razrogačenih očiju sam ga posmatrao.

___________________________________________________________________________________________________________________

Imam veliku frku u školi trenutno pa nemam dovoljno vremena da brzo završim poglavlja. Još otprilike tri poglavlja, ili dva i epilog.. :(

Paučina- 1

Lice rata- 1

Graničari- 2

Glasajte.. takođe ako iamte ideju za naslovnu stranu priča slobodno ih napravite i pošaljite mi u inbox stranice (link je na mom profilu)

Hvala, volim vas!

P.S. Dobro zapamtite reči koje je Teo rekao za Akija, biće vam jasno zašto se ta osoba pojavila. Takođe se podsetite s apočetka prve knjige ko je jedini bio dobar prema Teri.. ;)