Metamorf

Otisci

Stojim naslonjena na drveće, na korak od mene je Aki. Krzno mu je potpuno belo, uklapa se sa snegom koji se pojavljuje na zemlji. Tresem glavu, trebalo je da spavam, ne da budem ovde. Gde god ovde je. Ne mogu da čujem ništa, ni vetar, ni sopstveno srce. Odvajam se od žbunastog drveta prepunog belih bobica i moja noga stupa na mekani, hladni pokrivač. Tako je lepo. Okrećem se, ali ne mogu da vidim ništa, vetar mi duva u lice i nešto me tera da se okrenem. Od vetra se dižu pahulje i u kovitlacima idu oko Akija dok mi on pokazuje da idemo. Pratim ga sporo. Noge mi odbijaju hladni sneg i zubi mi cvokoću. Ne smem da mislim o onome oko mene. Moram da skrenem sebi misli. Akija i dalje obuzima kovitlac vetra i kristali mu se vezuju za krzno. Otrči dalje od mene, a zatim se vrati i pogura me. Spavala sam u majci na bretele i kratkim pantalonama koje mi je Aris sašila. Drhtim dok me Aki vuče.

Hajde. Hajde.

Bodri me, ali ja ne mogu. Grizem usnu do krvi i nastavljam dalje. Usresređujem misli na nešto drugo sem mojih promrzlih stopala i bolnih ruku. Desna ruka koja je slabija već dobija prvi pokrov mraza po sebi. Plavi pokrivač se stvara preko nje. Izvlačim levu ruku koju sam sakrila ispod majce i prstima pretvaram led u krzno koje se obavija oko moje ruke. Trne mi kompletno telo, približamo se planini i ja padam na kolena, pogled mi pada na desnu ruku i gledam kako krzneni pokrivač nestaje i hladan vetar šiba oznojenu kožu. Zatvaram oči i osećam vlažnu njušku na licu. Vetar mi više ne bije leđa.

Hajde. Blizu smo.

Pokušavam da stvorim vatru, ali izgleda kao da nemam svoje moći. Otvaram uplakane oči i dopuštam vetru da ih ledi pre nego što iskliznu iz mog oka. Podvlači glavu isppd mog pazuha i podiže me. Novi sneg pada, a ja hodam sa listec od kristala. Sporo se krećemo, ja potpuno naslonjena na njega, a on huhće pod mojom težinom. Dajem mu mali osmeh sve dok mi se lice ne ukoči. Zamagljenim vidom gledam u plave prste.

Neću preživeti. Govorim mu tiho

I ne treba.

Gledam ga u neverici.

Hej, i ja imam prava da se šalim

Prepusti šale meni kapo.

Kapa? Ja ne želim da budem kapa. cvilio je

Nisi dovoljno velik za ogrtač.

Ni ti nisi dovoljno mala da se ogrneš.

Ispustila sam nešto što je nalikovalo smehu kroz zaleđene usne. Smestio me je ispod jedne nakrivljane stene, same stene su bile sivkasto bele boje, samo je moja odeća odudarala od svega. Sklupčala sam se i Aki se obavio oko mene koliko god je mogao. Jedan rep je obavio oko moje glave, drugi oko ramena, a treći mi podvukao oko vrata poput jastuka.

Probudiću te.

Oči su jedva dočekale taj tren i sve je nestalo. Probudio me je njegov jezik. Napolju je i dalje besnela oluja.

Koliko je prošlo? Protegla sam se

Nekoliko minuta.

Činilo mi se kao dana.

Magija krzna.

Osmehnula sam se na njegove reči i okrepljena ustala. Protegla sam se i stresla. Betar je isterao svu toplotu iz mojih kostiju.

Moramo na vrh.

Zašto?

Vrh je bio tako daleko, pogledala sam za nama, magla se pružala dokle god mi je dosezao pogled. Nije mi odgovarao. Možda to ne smatra važnim.

Da li smo i dalje na ostrvu?

Možda.

Aki.