Metamorf

Bez slobode

Budim se kroz agoniju mirisa i boja u sobu gde sam proveo prethodna dva meseca. Grudi mi se spuštaju i dižu dok me oči peku. Zatvaram ih i gledam kako se svetle linije iscrtavaju ispod mojih kapaka i privlače me ka sebi. Svaki put kada uhvatim jednu od njih vidim smrt nekoga koga poznajem ili ću upoznati. Umivam se i oblačim, radim sve što i svakog jutra, a um mi je prazan. Ne radim ništa, samo se prepuštam rutini. Izlazim iz mrko okrečene sobe i dolazim u trpezariju gde me učitalj čeka. Sedam na pod naspram njega i štapićima uzimam malo pirinča iz činije.

- Hoćeš li mi sada reći ko je ona?

Podigao sam pogled na ćelavog monaha sa sedom bradom ispred sebe i odahnuo.

- Ko?- upitao sam preumoran da mislim

- Devojka iz tvog testa, ona koju nisi mogao da ubiješ.

- Niko.- odgovaram tiho- Neko ko više nije sa nama.

Diše, ali nije živa.

- Nije ili ne želi da bude?- dunuo je u svoj čaj i otpio gutljaj

- Ne želi da živi, a smrt je neće.- odgovaram

Gledam u treće oko svog učitelja, kao i treće oko svih monaha plave je boje i nezavidno se pomera od ostalih.

- Ona je neko ko mi je značio.

- Značio? Prošlo vreme?

- Midlim da je pomalo nezrelo i glupo da kažem da je volim jer je nisam tako dugo video.

- Netačno.- udara me štapićem po glavi

Naterali su me da se obrijem kada sam zatražio pomoć. Mislim da su mi uši pomalo velike, alli nisam siguran.

- Ljubav nije samo strast, poljupci, vođenje ljubavi- crvenim gore nego ljuta papričica- ljubav je nešto mnogo važnije. To nije potreba za blizinom tog nekog niti konstanti dodiri i razmenjivanje reči. Ljubav je osećaj ispunjenosti i najsstrašnije praznine, toplote i hladnoće, jada i sreće. Ljubav je spremnost da nekog pustiš.

- Da je pustim.- upitao sam zgranut

- Da joj daš prostora za sebe, a onda kada se vrati zagrliš snažno i nikada ne pustiš.

- Da li ste vi ikada voleli učitelju Mao?- upitao sam gledajući u ostarele oči

- Samo jednom. I pustio sam je.

- Da li se vratila?

- Sa tog putovanja se niko ne vraća.- prošaputao je- Ljudi ne žive kao mi. Hajde, završi sa jelom pa idemo da vežbamo. Danas radimo kontrolu uma.

Namrgođeno sam pojeo sve iz tanjira. Sebi i dalje nisam mogao da priznam da je volim. Zašto? Sve osobe koje volim, izgubim. Jan i Hio misle da sam ih izdao. Li i Aris su dovoljni jedno drugome u svom svetu, mama je umrla zbog mene, zajedno sa hiljadama drugih koji misle da mogu pobediti. Svi koje sam ikada voleo su otišli od mene na jedan ili drugi način. Radije ću patiti i imati je blizu sebe nego je izgubiti i biti srećan nekoliko trenutaka. Ustao sam i obrisavši ruke o pantalone izašao. Lavirintom hodnika sam došao do dvorišta. Monasi su meditirali u njemu treće oko im jedino otvoreno. Bio sam uplašen i zbunjen kada  sam ih prvi put video, ali oduvek sam naučen da poštujem razlike. Koliko god teško bilo, ono što je napolju nije oličenje lepog. Tiho sam prošao između njih i došao do učitelja.

- Sedi.- poslušao sam ga

Gledali smo se jedno vreme kada je on uzlevitirao. Gledao sam okolo, ali nije bilo znakova korišćenja vladanja vazduha.

- Stvarnost je projekcija uma. Koristi um da je promeniš.

- Kako?

- Ti, kao jedinka nezavistan si od ostatka sveta, ljudi kao vrsta jači su zajedno i ne razlikuju se, ali ipak svako od vas može da uredi stvarnost, prvo subjektivno, a onda i objektivno. Da je i drugi vide i žive po njoj.