Metamorf

Kažu vreme leči sve

Zglob desne ruke je otečen dok je članak na istoj nozi crven i isečen. Sedim u ćošku ćelije na rešetkama i gledam u tminu mog kaveza. Vrata se uz škripu otvaraju i ja se skupljam u što manju loptu.

- Jelo.- uz to šutiraju zdelu sa hladnom kašom kroz mali otvor u moju ćeliju i smeju se dok se kaša rasipa po rešetkama umesto poda i pada u bezdan.

Kako mu ime kaže počela sam da verujem da zaista jeste bez dna. Bacila sam se napred i prljavim prstima krenula da spašavam ono malo što mogu da spasim. Smeje se ponovo, ali ovog puta grhotom držeći svoj pun stomak, okreće se na peti i njegova bela uniforma nestaje iza vrata. Nakon što poližem rešetke vraćam se u ćošak, ali usput mi ruka propada u prostor između njih i ponovo osećam gorući bol i sveža krv oblije zarđale ređetke. Siknem da smanjim bol i puzeći se vratim u ćošak.Privijam ruku uz svoje grudi i gledam gore. Nemam krov, srušen je u prošlom ratu. Od stražara sam čula da se ovo zove Zmajeva tamnica, pre je na dnu jame ulazio zmaj i pržio one u tamnici, sada jedino što me prži jeste kiša koja dobuje po mojoj koži i peče moje rane. Niz lice mi se sliva krv i znam da ona dolazi. Sakrivam lice u odeću i cvilim poput povređene životinje. Ne razmišljam više, samo tako, obraćam se nevidljivim ljudima u mojoj ćeliji, duhovima onih koji su istruneli pre mene. Brišem krv sa ožiljka kojeg sa skinula sa Kaidovog lica i prenela na svoje i čujem kako se teška vrata otvaraju. Uz škripu se otvaraju i ona od mog kaveza. Vetar huči kroz rupe.

- Podignite je.- govori čvrsto svojim otrovno slatkim glasom

Ježim se od toga i jače stiskam majcu u kojoj mi je sakrivena glava. Rana je ponovo prokrvarila, a mesto na grudima gde me je, čini mi se pre nekoliko godina, a ne meseci, udario onaj jahač, gori. Đavolja veštica kontroliše bol nanesen zmajevom oštricom ili bol zmajevog jahača. Bespomoćno se opirem, ali me podižu i čupaju za kosu da mi izvade glavu iz majce. Kada je napokon vidim želim da umrem. Lepša je nego što je bila, lepa i zastrašujuća.

- Gde su?- ponovila je isto pitanje

Odmahnula sam glavom. Pred njom zaboravim da govorim, da dišem.

Pored nje se osećam malo, ništavo. Bol se povećavao sa svakim trenom, postalo je nemoguće da dišem sa količinom krvi u ustima.

- Pustite je da trune!- rekla je i bačena sam na pod ponovo zaglavivši ruku unutra- Da, srećnih mesec dana u novom domu.

Skičim i vraćam se do svog sigurnog ćoška u suzama. Nespretnim prstima sa polomljenim noktima grebem vrat dok ne naiđem na mekanu vrpcu, obavijam prste oko nje i spuštam ih do obličja lisice. Držim ga tako jako da mi se urezuje u dlan.

Aki... Zašto?

Ponovo cvilim i slaba padam naniže. Gubim sve, razum i bitku za život. Kiša ponovo dobuje po meni i kroz delove srušenog krova vidim sva tri meseca puna.

            *     *     *     *     *      *

Hrana ponovo propada kroz rešetku, ali se stražar ne smeje. Gleda u moje zakrvavljene oči, rebra koja se vide kroz odeću koju grlim uz sebe, moje prljavo i zagnojeno lice. Iza njega se vrata otvaraju i plava žena u belom ulazi i prilazi ivici mog kaveza. Okrećem glavu.

- Ovakva je tri nedelje. Ne sme da umre. Ako umre mene će gospodarica Lajla ubiti.- govori dubokim glasom

- Otvori mi vrata i daj neku dasku da joj priđem.

Povlačim se još bliže zidu i zaglavljujem nogu između rešetaka. Sakrivam lice dok stražar pušta neznanku ka meni.

- Kako ovde smrdi.- progovara

- Nije da ima kupatilo ovde.- dodaje joj

- Jadnica, šta je uradila?- podižem ovlaš pogled da vidim kako kleči na metar od mene i vadi nešto iz nekakve bele kutije