Metamorf

Prošlost

Kada nekog napuštaš zašto to činiš?
Kada se nekome izvinjavaš, zbog čega to?
Kada nekoga poljubiš da li se zaista raduješ?

Pitala sam sebe besmislena pitanja pokušavajući da skrenem tok misli sa spoljne sredine. Jan je i dalje bio arogantan i odvratan, ali sam ga gledala malo drugačije, shvatila sam da ima dušu.

-Treniramo već nedelju dana, a tebi mač i dalje ispada i slama mi razne stvari!-pokušala sam da to ne shvatim kao uvredu
Zašto samo ptice imaju krila?
Kada bi sunce bilo zeleno, da li bi smo videli zeleno?

Teova tehnika je radila, skretala sam misli i osećala se bolje ne primajući uvredu ka sebi.

-Izvini.-rekla sam

Isfrustrirano je jauknuo, uhvatio se za glavu i okrenuo od mene.

-Pauza, svi ovde posle deset minuta!-njegova rečenica se nije ni završila, a Teo je mene već vukao napolje.

Prvi put smo se našli izvan kuće. Nisam imala tren da se skoncentrišem na prelepu prirodu oko mene.

-Potrči, blizu je!-rekao je i dao se u trk

Pratila sam ga sa pedesetak metara udaljenosti, dobro, možda dvesta metara udaljenosti. Nisam imala ni najmanju kondiciju, nikada nisam zamišljala da ću trčati po nepoznatoj zemlji spašavajući goli život, da sam znala bolje bih se pripremila. Sve što sam zadržala sa Zemlje, sem ožiljka i svoje ružnoće je moj sarkazam, ovde ga nisu svi voleli, utom bolje. Videla sam da je Teo stao i okrenuo se ka meni, usporila sam i okrenula se oko sebe. Bilo je tako prelepo, visoko drveće, nepreglednih, gustih krošnji, debelih, zelenih stabala, ali nije bilo poja ptica ni najmanjeg zvuka. Pored svog luka na ramenu Teo je nosio moj mač, ili ti mač sa kojim sam vežbala. Seo je u onaj svoj turski sed i pokazao mi da ga sledim. Sela sam naspram njega, a on mi je popravio držanje nogu. Stavio mi je mač u krilo i nagnuo se kako bi mi namestio ruke u pravom uglu od lakata.

-Meditiraćemo.-rekao je

Prasnula sam u smeh.

-Ismuštanjemo Njam zvuke?-pitala sam

Ovog puta se on nasmejao.

-Ti zvuci samo služe da potkrepe tvoju maštu i koncetraciju. Nećemo tražiti unutrašnji mir danas, sada ću ti pokazati osnovne energije.-rekao je i stao isto kao i ja.Sklopio je oči i ja sam ga pratila. Crnilo me je ispunilo.

-Ne misli, to znači da jedino na šta hoću da se skoncentrišeš jeste čulo vida.

-Ali ne vidim ništa.-rekla sam

-Upravo.

-Čudan si.-rekla sam

Nasmejao se kratko. Skoncentrisala sam se na crnilo oko mene, shvatila sam da nije crno, prelivale su se boje i svetlele linije nepravilnih oblika, izuvijane, isavijane, neke upletene.

-Bole me ruke.-požalila sam se

-Idemo na drugi korak. Ovo je malo teže.-zamislila sam kako se namrštio-Zamisli da tvoje telo ne vredi.

-I ne vredi.-natmureno sam rekla

-Nisam na to mislio!-samokrivica mu se čula u glasu

-U redu je.-zaista je bilo

-Hajde sada, zamisli da tvoje telo nema ni masenu ni energetsku vrednost zanemari ga.-rekao je

-Kako?-pitala sam

-Ne dopusti mu da te kontroliše. i dalje ostani skoncentrisana na ono što vidiš, izgubi se u tome, dopusti da te ono što se čini malo odvede na ono što se čini mnogo.