Metamorf

Tamo gde sve počinje

Kada sam se probudila bila sam sama, a vetar je duvao kroz grane. Sela sam i shvatila da se smejem. Promenila sam se, zaista. Više ništa nije bilo u redu u mom životu, pa ja ne znam ni da li sam živa. Ne zamaram se činjenicama, ne robujem nikome, pa ja sklanjam kosu sa lica, glava mi je visoko i ne želim nikoga da povredim. Za ime sveta ja se smejem, ne želim da se desi smak sveta, bez porodice sam, ali mi je toplo oko srca. Zašto sam se promenila, zašto sam promenila ono što sam oduvek bila?

Oduvek, ha. Da li si sigurna? glasić u mom umu se podsmehnuo. Barem sam zadržala svoj smisao za humor. Značenje reči ostalo je u mom umu, poput pokretnih slika sve mi se vraćalo.

Gledam kako silazi sa bicikla i vadi kamilicu koju smo nabrale. Prolazimo kroz travu koja je meni do grudi. U ušima mi je graja, to se ja smejem dok me mama juri. Bacam se u travu i vrisnem kada mi žaba skoči preo ruke, veselo je jurim dok me mama prati uz smeh. U daljini se čuje hujanje, Okrenula sma se da vidim kako vetar nosi maslačke i maminu plavu kosu, gleda me umilno i pruža ruke kao da leti. Širim svoje poput krila i trčim ka njoj, osećam kako mi vetar šiba lice i vuče haljinu u kojoj sam, ali ne prestajem da trčim. Zaletela sam se i skočila. Veselim cijukom sam podiglka rzuke gore i gledala u oblake kako se skupljaju. Mama me je uhvatila u ruke i obe smo pod mojom težinom pale na travu.

-Uvek budi srećna Tara.-sklonila mi je pramen kose sa lica i uputila osmeh

-Kako drugačije čovek može da bude?-pitala sam dečijim, piskavim glasom i ponovo potrčala

Moja noga je zagazila u baru i ja sam poljusnula rukama po njoj. Primetila sma svoj odraz u bari i gledala kako mali talasi razmućuju moje oči poput lisičijih i moju mlečnu kožu uokvirenu neukrotivom talasastom kosom koja mi je padala do polovine leđa. Široko sma se osmehnula gledajući svoj krezubav odraz, primetila sma još nešto u vodi, podigla sam pogled da se sretnem sa riđim, skoro crvenim krznom i očima poput mojih.

-Lijo, lijo!-rekla sam ushićeno i pružila ruke ka liščetu

Ono je ustuknulo i pogledalo me pomalo zaintrigirano. Nasmejala sam se i krneula da trčim u suprtonom pravcu ka mami, a lišče me je pratilo pokušavajući da ugrize traku sa moje cipele, uhvatilo ju je i ja sma se saplela, izgrebala sma kolena i krenula da plačem. Lišče je pobeglo nekoliko metara dalje i gledalo me sa nakrivljenom glavom. Mama je dotrčala i podigla me u naručje.

-Ta vidi, nije ništa strašno.-rekla je i zagrlila me

-Povredio me je.-cmizdrila sam

-Nije hteo.

-Kako to znaš?-cijuknula sma i podlakticom izbrisala nos

-Otkriću ti tajnu. Ja sam.. lisica..-reklaje i počela da me golica

Smejala sam se i ponovo, ovog puta nežnije pala na travu, okrenula sma glavu i videla lišče kako se povlači.

-Nemoj da ideš!-rekla sam

-Budi ljubazna.-rekla je

-Molim te, vrati se.-rekla sam tiho i pružila svoju bucmastu šaku ka liščetu

Okrenulo se i pogledalo me sa jednim spuštenim uvetom.

-Hajde da se igramo.-rekla sam

Tada sam zamislila kako mi se lišče oglasilo, ali sam sada sigurna da to nije bilo izmišljeno. Glas u mojoj glavi je bio tako poznat.

Trgla sam se i videla kako Jan i Aris prilaze tegleći kante sa nečim. Za njima su išli Hio i Li, a Aki je trčao kroz drveće i verao se svuda, deovao je presrećan što je napokon na zemlji. Nasmejala sam se i ustala. Dan izgleda prelepo.