Metamorf

On je moj

Noge su mi bile u vodi dok sam gledala u mapu. Bila sam jedna od najboljih iz geografije u odeljenju, prirodno sam nadarena za orjentaciju, ali opet se osećam tako izgubljeno. Ne mogu da se ne zapitam da li ću ponovo videti Kaida. Osećam lepet krila. Oko mene svi spavaju. Zura je sletela u vodu do mene i stavila svoju veliku glavu u moje krilo. Aki je sravio svoju glavu na njenu.

Oseća da Kaid nije dobro.

Glava mi se rojila mislima. Uzela sam parče pergamenta i napisala školjkom po njemu.

-Dostavi joj ovo, oprezno, sačekaj jedan pun dan, ako se njegovo stanje ne promeni, spali im jedro, ali ostani skrivena.-rekla sam i pomilovala joj glavu. Klimnula je glavom i uzletela.

Biće dobro.

Nadam se.

Šta si naumila?

Okrenula sam se i pogledala u zaspalog Tea. Donja usna mu se tek odvojila od gornje, a delovao je tako mlado i nevino.

Ne znam.

Znaš.

Možda i znam.

Tera.

Molim?

Nemoj da te opet izgubim.

Sa tim me je liznuo. Bio je to bljesak koji me je poveo miljama daleko dok su slike i izmešani glasovi prolazili kroz mene, tačno kroz srce. Vratila sam se u stvarnost i pogledala njegove pametne oči.

-Šta je ovo bilo?

Ne znam.

Znaš.

Možda i znam.

Prefrigano me je pogledao. Prevenula sam ga na leđa naglo i krenula da češkam po stomaku dok je tresao desnom nogom kao sumanut. Slušala sam kako kriči i smeje se u mojoj glavi.

-Hej.-Teo je tiho rekao

-Nisam čula kada si ustao.

-Sad sam.-zevnuo je-Spavaj. Ja ću biti na straži.

Aki mi je poslužio kao jastuk dok sam noge ostavila u vodi. Ali san nije dolazio na oči. Uhvatila sam sebe da gledam u zvezde. Nešto se očešalo o moju ruku, okrenula sam glavu  da vidim kako je Teo legao do mene. Zvezde iznad nas su sijale blistavo, neke čak i blistavije. Periferno sam videla kako podiže ruku i dodiruje svoje grlo vrhovima jagodica koje su bile nežne, mlečne boje poput moje kože. Mesec sija, voda oko nas se primirila sve što se čuje jeste usporeno disanje naših saputnika. Podigla sam se na laktove i letimično pogledala njega pre nego što mi je pogled ponovo otišao na nebo. Vratila sam ga na njega brzo sigurna da sam pogrešila, ali nisam. Zbunjeno sam svojim noktima prešla preko mladeža na njegovom vratu, zatim do onog oko uveta, pa dole do ruba njegove majce.

-Tvoji mladeži odgovaraju koordinatama onih zvezda.-rekla sam

-Da.

Shvatila sam da mi neće reći ništa više, ali me je moja radoznalost terala da ga pritisnem pitanjima. Odupirući se tom porivu osetila sam snažan bol u stomaku i previla se.

-Da li si dobro?-upitao je stavivši svoje ruke na moja leđa

-Jesam.-izgovorila sam.

Bol nije prestajao. Shvatio je da lažem i svukao mi majcu. Odupirala sam se, ali sam na kraju odustala.

-Kako ranije nisam primetio!-rekao je besno

-Šta je?

-Imaš unutrašnje krvarenje.-rekao je-Kakav idiot moram biti!