Metamorf

Hram jedinstva

Oči su me pekle od nespavanja, ali su ruke bile gore. Nisam mogao da više održavam ravnotežu. Pripretivši da se zatvore oči su me dovele do metar od vode, pola metra. Sklopio sam ih i upao u ledenu vodu. Izronio sam kao oparen istog trena. Jauknuo sam i zamahnuo rukama vinuvši se iznad vode. Plitko i brzo sam disao. Ovo je bilo dovoljno osvežavajuće za mene. Razvio sam kartu dok sam leteo i gledao u mesta. Prema ovome ostrva bi trebalo da se nalaze levo od mene na oko tri kilometra. Skrenuo sam i krenuo  tamo. Pogledao sam nazad na kartu. Gotovo sam bio siguran da je pored bilo ostrvo kolonije Brija, ali sada ga nema. Nastavio sam da lebdim sve dok između oblaka nisam ugledao skupinu ostrva. Bila su mala, kako sam se približavao shvatio sam da su ostrva u stvari hramovi. Prizemljio sam se na jedan od njih. Kolena su mi klecnula istog trena kada sam dotakao zemlju. Pao sam na kolena. Dva dana bez stajanja.

- Zaspi, odmori se...- činilo se kao da mi sam vetar govori

Primamljujuće kako može biti. Legao sam potrbuške i treptao jako pokušavajući da ostanem još malo budan. Osećao sam se tako lagano kada mi je nešto prošlo kroz um. Borio sam se sa samim sobom da slika nastavi da se razvija.

- Da li bi mi dodao pero i olovku?- glas joj je bio slabašan

Utrčao sam u kuću i izneo njeno pero od orla i posudu za mastilo od lave. Stajao sam iznad njene glave i gledao šta piše.

- Ko su ljudi hrama jedinstva?

- Oni nisu ljudi.- jednostavno je odgovorila

- Šta su oni?- bojažljivo, koliko dečak može da bude

- Jedno sa svetom. Surovi i sebični. Moraš da im dokažeš koliko si vredan.

Sa naporom većim nego inače uspeo sam da čučnem. Vazduh oko mene je nekako bio zgusnut i pritiskao me nadole. Seo sam, moram da budem razuman. Vazduh je svuda isti. Podigao sam ruke u visinu ramena i udahnuo. Um je čovekovo najvažnije sredstvo. Naš um je taj koji stvara ono što vidimo, sve oko nas je iluzija uma. Podigao sam se i dalje zatvorenih očiju. Nema potrebe da vidim, ispruženih ruku koračao sam ocekujući udarac o zid ikli pad niz liticu, ali ničega nije bilo. Sam stvaram svoj put. Osetio sam lahor na licu i shvatio da sam u mraku, ušao sma u hram. Čuo sam smeh i otvorio oči. Iznad mene je bila tavanica, a oko mene trava. Deca iz hrama su se msejala i trčala okolo. Osmeh mi se izmamio za tili čas, igrali su digla. Lopta se dokotrljala do mojih nogu i ja sam je uzeo.

- Hoćeš da se igramo?- mali, ćelavi dečak je upitao

za tren sam bio njegove visine, bez majce, poput njih, musav i izgreban.

- Naravno.- lopta je bila u mom naručju i grejala me

Bacio sam je najdalje što sma mogao i svi smo skočili za njom. Trčali smo gurali jedni druge. Šutirali loptu, čuma se otvrala pred nama, uleteli smo u nju bez zastajkivanja. Verali smo se po drvbeću, plašili životinje. Bez daha sam zastao, okrenuo sma se oko sebe, nikada ranije nisam bio u ovom delu šume. nisam znao da na ostrvu raste južna vitla. Ona je uglavom  u Briju. nakrivio sma glavu. Lopta me je pogodila u glavu. okrneuo sam se, ali umesto dečaka iz hrama predamnom su stajale zveri, krvožedne zveri koje su rikale i spremale se da me napadnu.  Čudno, srce mi ne kuca brzo, ne znoje mi se ruke. Trče, moje noge ne žele da se pomere, skaču ka mene, zatvaram oči.

Stvarnost je jedna prelepa iluzija.

Otvaram ih, nalazim se u tami, oko mene je sve tama, trljam oči, ali opet isto, pokušavam da upalim vatru, ali ne ide, kao da su sve moje moći nestale, preznojavam se, nemam nikakvo oružje kod sebe. Uzdah, izdah. To je sve što sam u stanju da radim, sve što se čuje. Trzam se i nešto me je poseklo pored oka. Čkiljim kroz mrak kada ka meni krene svetla tačka. Savio sam se unazad i gledao kako tanko sečivo klizi kroz mesto gde je bilo moje srce. Tamna tkanina oko drške se zateže i oštrica leti nazad. Uspravljam se i sada mi krv već pada niz lice. Čujem kako oštrica seče vazduh i ponovo se saginjem, ali mi ona para uvo. Desnom rukom prekrivam povređen deo lica kada sečivo ponovo zapara vazduh. Dopuštam da prođe pored mene, a onda obmotavam ruku oko tkanine i povlačim je ka sebi. Iz tmine izleđe figura, sva u crnom i stopalom me udara u grudi. Osećam kako mi se vazduh izbija iz grudi i srce preskače ritam. Padam na leđa, ali povlačim tkaninu za sobom i svog protivnika udaram u ramena osecajući njihovo pucketanje. Bacam ga iza sebe nogama i podižem se naglo kada me preseče nešto u glavi i osetim kako gubim kontrolu. Osoba kreće na mene opet, ali ovog puta uspevam da joj izvučem jednu oštricu iz pojasa i odbranim se njome. Čini se kao da ovom mračnom prostranstvu nema kraja. Nigde ni zida ni oslonca. Kroz um mi prođe misao.

Možda sam umro i dospeo u pakao, a ovo je moja kazna. Da se zauvek borim.

Uvlačim vazduh kroz zube i grabim protivnikovu masku. Svlačim je trzajem izbivši mu nogom ravnotežu i sa oštricom pod grlom. Sve što treba da uradim je da probodem meso, ali ne mogu. Oči ne prestaju da gledaju u mene, a usne da drhte. Kosa je rasuta svuda, naelektrisana od skidanja kape, ali i dalje u njoj vidim sve što sam i video. Ne mogu da je ubijem. Ne  mogu da ubijem ono za šta živim. Spuštam oštricu dok ona ne trepće i padam na kolena. Podižem glavu visoko i dopuštam joj dda mi prereže vrat. Radije će umreti nego da je ubijem. Zatvaram oči pre nego što se suze proliju. Ne želim da me pamti po kukavičluku, već po osmehu. Sa mukom teram uglove usana na gore i gutam pljuvačku.

- Dajem svoj život za tvoj.- izgovaram i glas mi se trese

Otvaram oči nakon što se ništa ne dešava i zaslepljuje me svetlost dana. Figure se stvaraju iznad mene, samo obličija, vrlo neobična.

- Dobro došao u hram jedinstva. Očekivali smo te.- izgovara glas i moj um odlazi na odmor u crnilo.

____________________________________________________________

Prekratko je znam! :/ Ali imala sam čitave nedelje toliko toga da učim... Uskoro će raspust pa ću imati više vremena. Glasajte!

Paučina-0

Lice rata-0

Graničari-2

Hvala vam mnogo. Ne odustaj te.