Scars

Scars Chapter 5.

Scars

Chapter 5.

‘Memories,fade away already!’

Pogled mi se spustio ka nogama.Oh.Pa,divno.U gaćama sam.Uspešno sam napravila budalu od sebe,to mi najbolje ide.

Ja:,,Da,verovatno bi trebalo’’

Rekla sam,suzdržavajući se od smeha.

Harry:,,Nema na čemu’’

Ja:,,Molim?’’

Harry:,,Nema na čemu,da nije mene,izašla bi gola’’

Ja:,,Ne bih!’’

Harry:,,Pa,okej.Na pola puta bi to primetila’’

Ja:,,Kako god.’’

Usput sam se pogledala u ogledalu.

Uhvatila sam se za kvaku I napravila korak kako bih izašla iz kuće.

Harry:,,Videćemo se mi opet,lepotice’’

Ja:,,Nadaj se’’

Harry:,,Treba ti pomoć! Ne poriči to’’

Ja:,,Ne,ono što meni treba jeste da se ne mešaš u moj život!’’

Zalupila sam mu vrata ispred nosa I stopirala prvi taksi koji je prošao.

 …………………………………………………………

Aleks:,,Gde si se ti to izgubila?’’

Izgubila?

Ja:,,O čemu ti to?’’

Hodale smo ka kabinetu za matematiku.Sva sreća pa su mi stvari još uvek bile kod Aleks.Nemam pojma šta ću da kažem roditeljima.Mislim,nije da će da mi poveruju da sam prespavala…pa,da sam samo spavala,iako je to istina.

Aleks:,,Sinoć…bila sam mrtva pijana,ali I dalje se sećam da si negde otišla sa…onim zgodnim princem,valjda?Gde si provela noć?’’

Ja:,,Ja?Ma pomešala si me sa nekim,stvarno’’

Aleks:,,Ne,to si bila ti.Hajde,pričaj’’

Ja:,,Aleks.Nisam bila ja.Nemam o čemu da pričam.Kraj.’’

Aleks:,,Okej,okej.Ali tu sam ako ti treba nešto’’

Sela sam na svoje mesto,I duboko uzdahnula.

Aleks:,,Hej,čula sam da je onaj Harry Styles bio na zabavi I izašao sa nekom pripitom devojkom.Navodno ju je nosio do kola,I otišao sa njom kući’’

Styles?Ah,pa naravno!One direction!Kako je moguće da nisam znala?

Ja:,,Stvarno?’’

Možeš ti to.Samo se pravi.

Aleks:,,Ne znaš za to?’’

Ja:,,Ne,sada prvi put čujem.’’

Aleks:,,Oh,pa to je bila tema večeri.Nisu uspeli da ih slikaju,nažalost’’

xXx:,,Dobar dan deco!’’

Naš razgovor koji bi postajao sve napetiji I napetiji,bar za mene,prekinuo je profesor matematike.Za njim je išla devojka plavičaste kose I nežno plavih očiju.Dosta je ličila na Aleks,ali me je nešto u njenim očima nateralo da pomislim da je potpuno različita osoba od nje.Kao da je nosila sav teret sveta,terajući sebe da ne skida veštački osmeh sa prelepog lica.Pogled joj je bio prikovan za tlo.

Profesor:,,Ova vam je nova učenica.Razredna trenutno nažalost nije prisutna,pa sam je ja doveo.Predstavi se?’’

Pogledao je ka misterioznoj devojci.

xXx:,,Moje ime je Sophia Swan.’’

Profesor:,,Pa,Sophia,možeš da sedneš ispred Alice,tu je prazno mesto.’’

Sophia je klimnula glavom I sela ispred mene.Izvadila je svesku I pomno pratila svaku profesorovu reč.Činilo se kao da je jako dobra u matematici,što kod mene nije bio slučaj.Ko je ona uopšte,odakle dolazi?

Kraj časa se približio I svi su krenuli da izlaze.Polako,spakovala sam svoje stvari I krenula izvan kabineta.Ne obraćajući pažnju na svoju okolinu,udarila sam u nekoga.Taj neko je pao.Kako sam smotana.

xXx:,,Oh.’’

Ugledala sam Sophiu.

Ja:,,Sophia,izvini stvarno,nisam nameravala,slučajno sam’’

Sophia:,,Ma nema veze’’

Pružila sam joj ruku kako bih joj pomogla da ustane.

Ja:,,Alice,inače’’

Sophia:,,Pa,moje ime već znaš’’

Povukla je rukave njenog džempera na gore.Ono što sam videla,bilo je strašno.Ruke,zglobovi mislim,bili su izrezani možda čak I gore od mojih.Kada je primetila da zurim,brzo je povukla rukave nazad.

Sophia:,,To nije tvoja stvar!’’

Pokupila je stvari sa poda I brzo požurila pored mene.I ona se reže!Pratila sam je do izlaska u školsko dvorište.Našla je neku zaklonjenu klupu I izvadila neku kesicu sa belim prahom…drogira se?

Nečujno sam joj prišla.Uopšte mi nije jasno zašto se mešam,ali nešto mi govori da trebam.

Ja:,,Sophia…’’

Sophia:,,Ono što si videla..mogu te zamoliti da ne pričaš nikome?’’

Ne znam  zašto sam to uradila,ali sam klimnula glavom I povukla rukave na gore,kako bih joj pokazala svoje ruke.Oči su joj se razrogačile od čuda.

Sophia:,,T-Ti…’’

Ja:,,Veruješ mi sada?’’

Ništa nije odgovarala.

Sophia:,,Ali….izgledaš tako…srećno’’

Ja:,,Srećno?Nemaš pojma šta mi se sve dešava’’

Sophia:,,Želiš li malo?’’

Pokazala mi je prstom ka drogi koju je stavila na ekran svog telefona kako bi mogla da je konzumira.

Ja:,,Ne,hvala’’

Sophia:,,Biće ti lakše’’

Ja:,,Neka...Moram da ostanem prisebna’’

Slegnula je ramenima i pogledala  u nebo.Samo što kiša nije počela da pada.

Sophia:,,Verovala ili ne,znaš više tajni o meni od polovine mojih prijatelja...a njih znam od rodjenja’’

Nasmejala se.Ima prelep osmeh.

Ja:,,Pa...sada imamo još jedan čas,hoćeš da..’’

Sophia:,,Mislim da ne..Čekam nekoga’’

Ja:,,Važi,pa..vidimo se,Sophia!’’

Mahnula mi je,te sam ja počela da hodam ka ulazu u školu.Imam neki osećaj u vezi nje,ali nisam sigurna kako da ga protumačim.Mislim da neću uskoro da se zbližavam ni sa kim,nije mi potrebno,posle svega.