Scars

Scars Chapter 11.

dok na ovom nastavku ne bude pet komentara,necu postavljati nastavke nijedne price

Scars

Chapter 11.

’Everything that kills me makes me feel alive’

Snažno lupanje srca i Harryjev pogled su bile poslednje stvari koje sam uspela da osetim i vidm pre nego što su njega na silu odveli.koliko god se opirao,samo su bili grublji prema njemu.Meni su naredili da se oblačim.Suze u očima su mi se sklupljale.Mentalnu ustanovu?Da li sam ja dobro čula?

xXx:,,Da li nismo bili dovoljno jasni ili?’’

U glavi su mi bile samo Harryjeve reči ’neću da te ostavim,neću,izdrži’.Ne znam zašto ali verujem mu.

Ja:,,Hoćete li bar da izađete ili ćete da me gledate?’’

Sa malim negodovanjem,izašli su iz sobe.Razmišljala sam o tome šta mogu da uradim,ali cela kuća je bila opkoljena.Jednostavno,nisam imala šanse protiv njih.

Tata,u šta si se to pretvorio?Jednom,jednom nije bilo ovako.Jednom sam bila srećna.

*Vraćanje u prošlost,pre tri godine*

Luna:,,Alice,gde si dođavola ostavila moj telefon?’’

Ja:,,Luna,već sam ti rekla da ga nisam pipnula!’’

Luna:,,Kao što nisi pipnula ni moju maskaru,moju haljinu i još mnogo mojih stvari’’

Stajala je ispred mene sa neodobravajućim pogledom na licu.

Ja:,,Luna,nisam ti dirala telefon’’

Ispustila je neki besni zvuk i počela ponovo da traži i prevrće celu kuću.Posle nekoliko desetina minuta,prekinula je da paniči i obula je patike.Luna je starija sestra,i naravno da sam ja kriva za nestajanje njenih stvari.Nekada su te njene optužbe bile na mestu,a nekada bi me bez razlog optužila za stvari koje nisam učinila,što me je naprosto izluđivalo.Poželim da je nema u ovakvim trenucima,stvarno!

Luna:,,ja sada idem,a ti...telefon da me čeka na stolu,jasno?’’

Zagrlila me je i poljubila,zatim brzim korakom istrčala iz kuće.Pogledala sam kroz prozor,da se uverim da je otišla,a zatim sam se vratila gledanju moje omiljene serije koja se,nesrećom,upravo završavala.

...........................................................................

Jutro je.Polako otvaram oči i ustajem iz kreveta.Čujem glasove,krike.Neko lomi stvari.Šta se dešava?Što brže mogu,navlačim prvu stvar koja mi padne pod ruke.Hvatam se za kvaku i polako pomeram vrata.Prizor koji sam ugledala,učinio je da mi srce iskoči iz grudi.Ugledala sam majku,kako sa prebledelim licem leži na hladnom parketu,drhti,i plače,jeca.Otac je nešto nerzumljivo govorio i klatio se predamnom.

Ja:,,Š-Šta se...’’

Pogled mi je pao ka stolu.Na njemu,kao da je tu i bio svo ovo vreme,stajao je Lunin telefon.Pretpostavljajući da su videli ili u krajnjem slučaju čuli nešto što ih je uznemirio,nesigurno sam uzela telefon.Na ekranu je pisalo da je primljena jedna nova poruka.Kliknula sam na nju,ni ne sluteći da će to što piše,promeniti moj život.

’Ako dođeš večeras,mrtva si.Ne dolazi.Ne želim da te ubijem.’

Istog momenta,ispustila sam telefon i osetila sam bol kako proždire moje telo.

Ja:,,G-gde je Luna?!’’

Nisu mi odogovarali.Nisu imali snage.

Ja:,,Nije se vratila,zar ne?!’’

Ništa.Jecaj,tuga,bol,plač.Sve što sam osećala.

Brzo sam otišla do njene sobe i otvorivši vrata videla sam namešten krevet.

Ja...ja sam kriva.Da sam pronašla telefon,da sam joj pomogla da ga nađe...ona bi bila tu.

*Sadašnjost*

Sedela sam,okružena brojnim psihijatrima koji su proučavali svaku poru na mom licu.nekoliko minuta sam sedela u tišini,dok su oni popunjavali brojne formulare.

Psihijatar:,,Gospođice Alice,vi ste ovde zbog poremećaja koji proživi mnogo devojaka u vašim godinama.Pogotovo ako im se nešto tragično desi,a vama je sestra..’’

Ja:,,ne govorite o njoj!’’

Psihijatar:,,Neću,ako će vas to smiriti.Ja sam vaša,takozvana dadilja.Možete me zvati Lilly.’’

Ućutala sam.Dadilja?Dadilja?!

Psihijatar:,,Odvešću te sada u mali obilazak ustanove.Pođi za mnom.I ne pokušavaj da pobegneš.Mi smo najobezbeđeniji u državi što se toga tiče.’’

Ustala sam,mada nerado,i krenula za njom.Ostala mi je samo nada da će Harry naći rešenje,prvo za svoje optužbe a onda i za mene.Ne verujem da su njega okrivili.Nije trebalo da mu budem teret,ovo itekako može uticati na njegovu karijeru.

Psihijatar:,,ovo su sobe u kojima provodiš većinu dana.Znaš već,sa cimerkama’’

Ja:,,Cimerkama?’’

Lilly:,,Oh,da.Deliš sobu sa još dve devojke.Sada su sve sobe zaključane,one su unutra,sa ličnim psihijatrima.Kasnije ćeš ih upoznati’’

Ja:,,A one većinom pate od...’’

Lilly:,,Dijagnoze su različite i ja ne smem da ti ih govorim.Ne brini,cimerke ti neće biti neprimerne.’’

Mora da postoji izlaza,mora...

Neću tek tako da se pomirim sa tim da sam se zaglavila ovde.Ne mogu da zaglavim ovde.

Ne sada.

Lilly:,,Ovo je dnevna soba.Ovde ćete biti oko dva sata svakog dana.Gledati televiziju i to...videćeš već.A i tu čekate lekove...’’

Ja:,,lekove?!Teraćete me da pijem lekove?zašto?!’’

Lilly:,,Dušo,pokušala si da se ubiješ’’

Ja:,,I šta,drogiraćete me?’’

Lilly:,,ne budi blesava.To su samo nekoliko pilula,u zavisnosti sa tvojim ponašanjem’’

Ja:,,Neću to piti!’’

Lilly:,,Moraš,dušo.’’

Ja:,,Nećete mi vi govoriti...’’

Lilly:,,prestani!Što se više opireš,duže ćeš biti ovde!’’

Ja:,,Ma šta vi govorite?!’’

Lilly:,,Pomiri se sa tim da si ovde  i da ćeš morati da poštuješ pravila!’’

Ja:,,Oh,ali ja ću izaći odavde do večeras’’

Lilly:,,Mislim da nećeš.’’

Ja:,,Da,vi mislite.Ja znam’’

Prekorno me je pogledala.

xXx:,,PUSTITE ME!NEĆU DA PIJEM TO!NEĆU!NEĆU!’’