Bolja ja

00

Razbijeno staklo. Slušam kako se dere na mene i uzvraćam još jače. Kroz tanke zidove mogu da čujem kako komšije pojačavaju muziku. Ni ona ni ja ne obraćamo pažnju na to. Počinje da histerično diše i lupa se po grudima. Pljuvačka koja joj se zapenila na ustima izlazi dok se dere, izleće i pada na moje lice. Brišem ga dok bes sve više ključa u meni.

- Ako jesam tako strašna što nisi abortirala!? Možda bi te to pripremilo za drugi put.- pakost izlazi kroz moje reči pre nego što um uspeva da me zaustavi.

Kao kakav fijuk vetra njena ruka me ošinu po obrazu, zateturala sam se unazad i pala na beli čupavi tepih, osećam kako me šutara dok mi iz usta izlazi histeričan smeh. Ne znam zašto se smejem. Možda zbog ironije, obećala je da me nikada neće šutirati.

Izmorena, spušta se na kolena i rukama me hvata za bok stiskajući meso ispod duksa dok se nadvija nadamnom poput nekog predatora.

- Ti si nešto najjadnije u mom životu. U pravu si. Trebalo je da abortiram sa tobom. Zbog tebe sam i svoj život rizikovala...- uzdiže pojačavajući pritisak.

Ne govorim. Pokušavam da obuzdam ruke koje je odguruju. Pokušavam da mislim razumno.

- Da sam sa tobom abortirala verovatno bi ono dete bilo normalno.- završava udarcom u rebra.

Puštam bolan izdisaj gubeći vazduh dok se ona podiže na noge. Osećam kako me pljuje po licu, ali se ne usuđujem da otvorim oči. Umesto toga gužvam tepih sa svim besom u sebi. Osećam da je izašla iz sobe i otvaram usta. Puštam besan vrisak dok udaram o mekani tepih pesnicom, pokušavajući da se oslobodim ove mržnje prema njoj.

- Začepi! Začepi!- ponovo uleće sa tatinim kaišem u rukama.

- Marš dalje!- vrištim besno stavljajući ruke ispred sebe.

Desna ruka mi trne dok me boli leva strana grudnog koša dok dišem.

- Ne vrišti...- cedi reči gnusno i zaleće se u mene.

Izbegavam je i trčim iz sobe. Zatvaram vrata stana za sobom i zaključam vam ih trčeći niz stepenice. Čarape ne ublažuju hladnoću poda dok klizim stepenicama. Mokre su od nezaustavljive kiše napolju. Rukavom brišem suze dok nešto u meni kulja. Preskačem poslednja dva stepenika; spremna da se zaletim napred, kasno sam pogledala gore i videla nečiji torzo ispred mene. Bol u nosu me je sprečila da opsujem ili viknem. Odbila sam se o osobu i pala unazad na sepenice, mogla sam da osetim silu koju je moja ruka primila i čudan ugao pod kojim sam pala na nju.

- Izvini...- promrmljala sam gledajući u mladića ispred.

- Da.. Da li si dobro?- gledao me je zabrinuto i pružio ruku.

- Da, da..- brzo sam obrisala suze razvlačeći usne u osmeh. - Samo žurim, drugarica je zaboravila...- jedino što imam jesu ključevi. - Ključeve pa žurim da joj dam.- brzo sam objasnila smejući se.

- Vidimo se...- otpozdravio me je i krenuo nesigurno napred.

Nastavila sam da trčim niz stepenice osećajući kako mi se suze suše na obrazima od svežeg vazduha.

Izletela sam na kišu i raširila ruke pobedonosno i u predaji. Dopustila sam kolenima da klecnu i pala sam u baru u kojoj sam stajala.

Zar nije dovoljno? Zar nije dovljno što sam odlična u školi? Zar mi to ne daje za pravo da budem makar svoja kod kuće?