Samo sam odmahnula glavom, nije svaka priča za taksi vozilo, pogotovi ne za vozača koji snima Biljine noge. I isturene grudi.
Nije bila to duga vožnja, naprotiv ni deset minuta kasnije a već smo se obrele na obali reke, ali je sam osećaj vožnje trajao predugo.
Moja tišina je, poznavajući Biljanu, rekla više nego da sam reč progovorila. A ćutala sam, da ne puknem.
Pružila mi je ruku da izađem iz vozila i tako, držeći se za ruke, koračale smo uzanim drvom popločnim puteljkom od ulice ka ograđenoj bašti kafane, a zatim i ka samom ulazu u istu.
Zapahnuo me je miris dima cigareta, prestala sam odavno da pušim, ali mi dim nije smetao. Muzika nije bila zaglušujuća, bila je više nego prijatna, sala je bila osvetljena, divno dekorisana.
"Bejbi, naš je sto s desne strane", stisnula mi je jače šaku i pokazala kimanjem glave na desno. Žensko društvo za stolom mi je bilo poznato, sto je za šest osoba, a za stolom su sedele dve.
"Stvarno slaviš rođendan?", valjda bi trebalo da shvatim da je odgovor da, s obzirom da za stolom sede Mirjana, Biljina sestra i Jovana bliska joj drugarica.
"Mislila si da kenjam. Ne! Ovo je jedini dan u godini kada Miloš ne sere Mirjani što je izašla sa mnom, prematorelom usedelicom i kada Jovana i Nevena mogu da ostave decu svekrvama. Ti si se izvlačila uvek na dan rođendana dobrim poklonom, a uvek si bila u nekoj frci pa tako..."
"Misliš da sam izbegavala tvoja slavlja? Kaži mi!", cimam je celim telom da me pogleda u oči i kaže mi. Ono što zaista misli.
"Mislim da si sebi trpala obaveze."
"Misliš da sam namerno? Da sam postala dosadna?"
"Mislim da nisam htela da te vratim na fabrička podešavanja. Postala si ženturača, zaboravila si da nisi matora. Zato si nas izbegavala, a ja sam poštovala. Danas... Danas se vraćaš u normalu, bejbi!"
"Ne zovi me..."
"Bejbi!", kao da sam okačila neonski znak, zovite me Bejb!
"Duki, pa pogledaj se samo!", Mirjana je bila nasmejana od uha do uha mereći me uzduž i popreko šireći ruke da me zagrli, "Zaista si ista Bejbi!"
"Zdravo i tebi, Miko! Kao da se nismo videle vekovima!"
"Samo pet godina, od kako sam se porodila drugi put. Jovana i Nevena su me prestigle!", smejala se, ali vidim u njoj nešto što mi se ne sviđa. Vidim sebe...
"Jocko, ti kako si mi?", spustim poljubac na njen obraz i privučem je u zagrljaj.
"Odlično, večeras. Plakaću sutra, ali večeras nije to tema. Večeras Bilja slavi rođendančić, Nena treba da stigne, a ovi momci"- pokazuje prstom na dva dobra muška primerka, konobare "Čekaju da nam donesu naša pića."
Jesam li spomenula da ne podnosim najbolje alkohol? Pri tom i onako imam problem da ostanem uspravna kad sam trezna a nosim štikle? A one hoće da me napiju? Nisam uspevala da preživim dva piva kada sam bila cura, sada...
"Neka mi donesu pelinkovac!", graknem, jer sam izborom iznenadila i sebe, a kamo li njih.
Iako je među nama bilo pet godina propuštenih razgovora, dobro, sa Biljom sam se viđala dva, tri puta godišnje, nisam mogla da beknem. Svaka od njih je izgledala prelepo, i sve su, osim Bilje bile ispijene.
Bile su na korak od mene.
"Zujiš, Bejb?"
"Zujim. Premotavam film nazad i jesi u pravu. Postala sam ženturača. One", pokazujem očima ka ženama u našem društvu,"Idu mojim stopama. Ni jednoj od nas to nije trebalo."
"To govori pelinkovac ili Dušica?"
"Dušica. Bez pelinkovca", podižem praznu čašu, te sipam sebi prvi put iz bolkalčeta koji je ostavio konobar, "Sa pelinkovcem Dušica će da igra!"
Da li sam rekla da ne podnosim baš najbolje alkohol? Jesam? Dobro. Ni alkohol nije podnosio mene, baš najbolje. Pelin se mučio da prođe kroz moju gušu, bila mu uska, a onda ga nervirao moj trbuh. Umalo nisam podrignula kada sam strmeknula celu čašicu pića u gušu.
Međutim, kada se pelin navikao na mene i ja na njega, uz meze koje će svakako da nađe moje dupe pre nego moja ćerka mobilni, sve je išlo glatko. Bili smo najbolji drugari, a pri tom, gle čuda, nije mi se vrtelo u glavi.
Iz par razbacanih rečenica u moru izgovorenih, jer opet previše je toga bilo da bi se uz večeru, muziku i piće izgovorilo, shvatila sam da nisam samo ja prošla usrano. Ne, na žalost, slične sudbine zaista prate moje drugarice iz detinjstva, a najgore je što one još uvek imaju ružičaste naočare.
Mirjana se udala za kretena, Jovana za svekrvu, a Nevena za devera. Ne, ne baš tako gadno, ali kada se postavi pitanje ko nosi pantalone, da ne kažem ko donosi odluke, poredak je taj. Miloš, onaj kog znam skoro četrdeset godina je posesivac i kreten. Ove dve su upale u porodice gde generacije žive u istoj kući, pa se svw završava sa 'da, mamo' ili 'da, bato'. Nema drugog. Biljana je jediba koja se nije udavala, a nije ni tajna zašto. Dobro, razlog ja znam, ostalima je dato par opcija na razmišljanje.
Jednostavno, kada u svom životu imaš onu jednu osobu koju voliš, a često jedna ljubav u stvari prava sve su ostale kompenzacija, držiš se nje. I nije ljubav samo onda kada je uzvraćena, obostrana. Ljubav je ljubav. A kada voliš onda dozvoliš da taj ode. I da se vrati. I ponovo ode.
Biljina i Pejčina ljubav je bila takva. Volela ga je. I puštala ga da ode i pronađe sebe. Da nađe svoju svrhu. I da... Igrali su se godinama igre idi mi dođi mi, uvek ga je dočekala, dok jednog dana nije shvatila da nema svrhe čekati više. Otišla je svojim putem i zaboravila. Voli ga i sada, verovatno će umreti sa njegovim imenom na usnama, ali ga neće pustiti više ikada u svoj život. Imao je svojih prilika, sve ih je prokockao.
Voli ga i sigurno ga je željna ostala, ali Saša Pejčev, od milošte Pejča, je ispričana priča.
To me vraća na tematiku koju sam zadnjih godinu dana proučavala. Prvi poljubac, drugi, peti, pravi, najgori, najbokji i poslednji. Pejča je bio sve u jednom i na kraju od njega je ostalo ništa. Dovoljno ga je volela da ga je oterala u pizdu materinu, jer više je volela sebe.
Takvu ženu- muškarci ne vole. Barem oni koje ja poznajem...
Ne vole ženu koja može da voli i ostane sama. Ne vole ženu koja je sama sebi dovoljna.
"Sam sam sa čašim i tugom, divno smo društvo mi zar ne?"
"I ne znam čemu sve to, i pijan ja te ipak volim, pijem jer ima mnogo stvari, koje ja samo pijan mogu..."
"Da prebolim..."
Lik sa gitarom s kojim pevamo u tri glasa postaje moj najbolji prijatelj dok ga držim skoro pa oko struka. Pušta nas čovek da kvarimo pesmu, da vrištimo na neki način, da se otvorimo jer nas pet slavimo. Bilja rođendan, ove tri slobodno veče, a ja... Na neki način novu dioptriju naočara jer sam posle dvadest i kusur godina braka- progledala.
"Sipajte mi još jedna viski, jer...", čujem tihi muški glas pored svoje glave i moj pogled susreće Pejčin kada dođe do dela " jer srušio se svav moj svet", znam da je ovde zbog Biljane, baš kao što sam shvatila da mu je ovo poslednji trzaj umirujućeg čoveka.
Sam je, u rukama drži buket ruža, na licu mu je ocrtana svaka bora, a kosa dobila patinasti sjaj.
Čovek koji je godine proveo u pronalaženju sebe, shvatio je da je sebe izgubio davno.
Biljana mu je nazdravila i eksirala čašu vina, zatim mu okrenula leđa.
Reč kosti nema, ali kosti lomi. Ćutanje kazuje sve.
Buket ruža ležao je usamnjeno na stolu pokraj polupraznih tanjira, a odmah do flaše crvenog vina. Pejča je otišao shvativši da je izgubio sve.
"Ne budi tužna...", osetim dodir na svom boku, osetim topao dah na uhu.
"Nisam tužna. Iznenađena da, ali tužna nikako", pogledam na ručni sat, te napokon smognem snage i pogledam lice koje je na milimetar od mog, "Srećan ti rođendan, Bane..."
"Nikada ne bih rekao da će biti ovako srećan, Bejbi..."
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
