Muzika je trešrtala sećajući me na dan mog venčanja. Bend je imao uživo svirku u mojoj kući, samo što je ovog puta Dejan bio taj koji je razvodio po kući, a ne moj otac. Ovo je Dejanov dan.
Moj je posao bio da sredim mladu. I ako je moguće nestanem da me niko ne vidi. I verovatno bi to bilo moguće da smo u nekoj turskoj seriji ili gde već žena ne sme da se vidi, ali ovo je moja produkcija i biše moj scenario!
"Pevaju ti 'Prijo moja'. Čuješ?"
"A, ne Staša je stigla. Ako misliš da je tvoj otac glup..."
"Znala sam da niste tek tako uspeli dvadeset godina. Dakle, izaćićeš sa mnom?"
"Ne, dušo. Biće kako treba, po redu. Ja ću izaći iz ove sobe mnogo pre nego što dođe dever po tebe. Sada ne slušaj. Dobro! Da li ga voliš?"
"Da, volim ga."
"Nije ti muka?"
"Nije. Neću vazu."
"Ako rešiš da odejebeš sve ovo, samo kaži. Ne treba nam muškarac, to znaš? I znaš da ne moraš ništa da trpiš."
"Znam i da me voliš. Zato ti sad kažem- da, volim ga. Nije mi muka, a ubiću ga ako me povredi. To je ok?"
"Jeste. Selite se odavde za dva meseca, potrudi se da uživaš za toliko."
"Ne mili mi se da živim bez vas. Nema veze i pomoć i sve, ali porodica..."
"Ne brini. Sada budi dobra mlada. Budi dobra kćer i opaka supruga. Zapamti, imaš nas, uvek imaš nas..."
Da, imaće nas uvek, a sve ostalo postaje nebitno. Trebalo mi je četvrt veka da shvatim. Ne samo veliku istinu života, već i Biljanu. Ona je progledala mnogo pre mene, izgleda.
Izašla sam iz Miljanine sobe i otišla u svoju. Popravila sam šminku, zagladila haljinu i stisla petlju.
Pa, Bejbi... Budi Bejbi.
Zagladila sam svoju smernu haljinu, moja kćer je imala haljinu boje kajsije, moja je neke boje peska. Da ne odudara od crvene kose. I šminka mi je smerna. Ali su mi štikle visoke.
Udahnuoa sam duboko i krenula da silazim spiralnim stepeništem da pozdravim priju i prijatelja.
I ostavim ih bez reči, onako usput.
Bane je bio prelep. Staša još lepša. Dejan i Marija su stajali jedno pored drugog čekajući na mene. Biljana je naslonjena na zid klimala glavom u znak odobrenja, zatim nestala na sekund.
Ruku mi je pružio Stefan, nekadašnji plejboj, još uvek najpoželjniji neženja. Veoma bogati neženja. I sasvim slučajno jedan od onih koje sam upoznala preko posla. I saznala njegovu malu tajnu, zbog koje mu je trebao neko iz odnosa sa javnošću.
Poljubio mi je ruku naočigled svih, zatim dlan položio na moj kuk.
"Valja se da nazdravimo?", Dejan je podigao čašu soka, a vodom se ne nazdravlja, prestao je da pije.
Meni je pružio čašu vina i pogledao u oči. Tražio je ono nešto, nije našao ništa.
"Valja. Za našu decu!", kucnula sam Stašinu čašu, pa Banetovu. Zatim Dejanovu i Marijinu i tek na kraju Stefanovu. Po redu.
Pogled nisam skidala sa Stefana iako je leteo ka Banetu, peatila sam Dejana i Mariju iako sam želela nešto sasvim drugo. A nadomak sam slobode. Treba mi sloboda. Uplatila sam tri nedelje slobode, računajući od ujutru.
"Došli su po Miljanu", čula sam Baneta i pogledala u Andriju i jednog momka koji mu je dever.
"Drago mi je. Redno je bilo", delovala sam nehajno, bez obzira što nisam bila takva. Bolelo me je.
"Nadam se da će ga odrati", nastavio je da priča i greje me svojim dahom dok se muva pored Stefana i mene. Stefanova ruka nije bila ni meka ni topla koliko je bila Banetova, ali sada je bilo daj šta daš. Staša je odnela svoju nagradu. Dobila je mog čoveka nazad. Andrija je dobio svoju pobedu. Tata se odvojio od svoje Bejb. Jedino sam ja ostala da visim na klatnu i vičem điha, kao Doktor Strejndžlav dok jaše raketu.
