Nismo svi jednaki. Ne samo da nismo jednaki, već je nemoguće da ikad to budemo.
Naravno da imamo svi ista prava. Ali ne i mogućnosti.
Dok žena podari život i taj isti život na grudima iznese, muškarac je taj koji se za ženu i život brine. To nije vređanje žena, njihovo omalovažavanje, to je jednostavno biološki poredak. Iako je žena kao jedinka savršeno sposobna da o sebi brine, i te kako joj je potreban partner na minimum nekih pedeset godina. Može i parcijano, koga briga, ali barem pedeset godina!
Mojim ćerkama sam ja bila dovoljna, ali meni nije bila dovoljna ni moja autonomija, ni moja sposobnost u rasuđivanju, ni posao koji obavljam. Bio mi je potreban partner. Ozbiljan, stabilan partner koji će znati da me uhvati za ruku i povede kroz svet.
Da zna da me zaustavi kada srljam, da me zagrli kada sam ranjiva i da mi podršku ako vidi da tonem.
Za kraj mog braka kriva sam bila samo ja i to još na samom početku.
"Ove dve su na spratu, hoćeš li da mi kažeš zašto je vaš kraj bio na početku?"
"Nisi još shvatila? Dejan me nije voleo, Miljana. Kada sam ga spopala idejom o nama još uvek je patio za Marijom i veridbom koju je ona raskinula. Nije imao vremena da preboli i prepustio se nekoj sigurnosti. Ta sigurnost je bila naša veza. Ali ga ta sigurnost nije činila srećnim."
"Ali, ja se sećam da ste se voleli!"
"Jesmo, ali na pogrešan način. Održavala sam u životu nešto što je trebalo da umre pre Zokinog rođenja. Već par godina znam da je Dejan prestao da me voli kada se Gaga rodila, ali sam se grčevito držala za ideju porodice da nisam mogla da ga ostavim."
"Zato si rodila Zoku?"
"Da. Volim je, umirem za sve tri, ne samo za nju, ali sam vas osudila. Ne samo vas, ne samo Dejana već i sebe. Ni ja ne mogu više da tvrdim da je ono što sam osećala prema Dejanu večna ljubav. Ljubav neke vrste da, ali ne večna. Bila sam u zabludi, nametnula mu brak, porodicu, način života samo zato što sam želela da me neko voli!"
To je bila gorka pilula da se popije. Ali, jednostavno je istina. Volela sam ideju o Dejanu i meni, našla u njemu optimalno rešenje, ali ne i ljubav koja mi je i sada potrebna.
Ja sam se pomirila s tim, ali Dejan se ne miri i verovatno da nikada neće priznati da me nije ni voleo. Ne na način kao što je voleo nju.
"Želela si da te neko voli?"
"To je sve. Kao i svaki živ čovek i ja sam imala istu želju. Da me neko voli."
Miljana nije mogla da me pogleda u oči. Šmrcnula je, shvatam, povredila sam je. Biljana je zato bila tu da me uhvati za ruku.
"Spremna do kraja sveta!", kao da je podvrisnula o ugasila cigaretu.
"Bejb, popile smo kafu, idemo na vožnju", namignula mi je, ali meni se nije išlo nigde. Miljana me brinula. Zašto je tužna?
Ne, morala sam da stanem! Odmah, sad! Miljana je na prvom mestu i moram to da rešim. Zašto je moja dvadestogodišnja ćerka tužna!?!
"Miljo, mislim da moraš da shvatiš da je bezuslovna ljubav prema vama jedinstvena. To što sam ja nešto zasrala ne znači da ste vas tri rešenje ili uzrok!"
"Ne, ali sada sam sjebana, mama! Znaš momka od kog postim?"
"Aha", blago se nasmejem ali mi osmeh zamre na usnama. Nešto debelo nije u redu.
"On je ono šti si pisala o Nenadu. Komešanje u trbuhu zbog prvog poljubca. On je ono što si pisala o Banetu. Pravi i najlepši poljubac. On je ono što si rekla o tati. Poslednji poljubac u tvom životu. On je sve to u jednom, a sada... Sada shvatam da..."
"Ne, ne shvataš ti ništa!", brišem joj suzne oči i gledam kako se bori sa uzdahom jecaja, "Ako je tri u jedan, onda se bori za njega!"
"On ne razume sve to. Ne kapira jer su njegovi razvedeni, majka je pitaj Boga gde, a otac nikad nije voleo majku. Voleo je ideju porodice i svoju prvu ljubav, baš kao tata, ali ne mamu!"
