Kukavica!
Kukavica!
Kukavica!
Andrija i ja se zaobilazimo u širokom luku. Dođem s posla, postavim sto za petoro, ručam s njima i odem u svoju sobu. Meni nije mesto s njima, njima sa mnom.
U mojoj sobi je tmina i tišina, prvi sneg je pao i pokrio mi krovni prozor, ali mi ta tmina odgovara.
Biljana svrati ponekad da me obiđe, da popijemo po čašu vina i ode. Marija svrati da pita Miljanu kako napreduju pripreme za venčanje, jer ja ne znam i ne zanima me iskreno, a meni prenese kakav je Dejanov napredak.
Od Baneta ni glasa. Danima. Ili je već prošla nedelja? Pre će biti da se krcka i druga.
Nije bilo ni traga od Staše.
Nije svraćala, nije zvala Andriju, nije Miljani dizala pritisak.
Nisam ni ja.
"Narode, izlazim!", objavim s vrata i sprema se da ih zatvorim za sobom. Taksi me čeka.
Jedino Zokina glava me isprati, pošalje mi vazdušni poljubac i izgubi se u knjigama.
Nisam izašla od Biljinog rođendana i trebao mi je odušak.
Gde idem?
Sigurno ne u kafanu. Idem do starog stana, idem da obiđem rupčagu jer to je postao nakon što sam se iselila iz njega. Marija je odvela Dejana par dana na planinu, da se malo osame, a ja sam rešila da vreme iskoristim kvalitetno, tačnije samo da nestanem.
Ponovo sam ona koja voli za ostale, ona koja održava privid funkcionalnosti na mestu.
Možda treba da podviknem?
Ne, nema efekta to...
Možda treba da zapretim?
I dok se lomim kako da izađem na kraj sa četvoro dece u kući, razgledam prilično dobro uređenu teretanu u nekada svojoj spavaćoj sobi. Dejan je dobar čovek koji ne ume da izađe na kraj sa sobom. Dobar advokat, odličan pomoćni tužioc, ali mu je alkohol veliki problem.
Sobu devojčica je pretvorio u svoju sobu, a Miljaninu sobu u kabinet. Sve ostalo je manje više isto. Vidim da je počistio.
Osvrćem se ukrug ni sama ne znam zašto sam došla ovde, ali imala sam potrebu za tim.
"Mislio sam da si provalnik!", čujem glas iza sebe i lecnem se.
"Gde je Marija?"
"Otišla je kući. Neki hitan poziv morali smo da se vratimo."
"Kako si?"
"Mnogo bolje. Izvini, Dušice..."
"Izvini, Dejane."
"Šta vidiš kad pogledaš ispred sebe?", koristi moje reči protiv mene. Isto sam ga pitala pre mnogo godina.
"Vidim sebe okruženu unučićima."
"I ja. Ali ne zajedno...", glas mu je nekako spokojan, ali tužan.
"Ne zajedno. Uništila sam sve, zar ne?"
"Nisi. Bila si zaljubljena u mene, ja u tebe, ali se nismo voleli na način..."
"Kao što ti voliš Mariju..."
"I kako ti voliš Baneta. Još ga voliš?"
"Možda. Trenutno ga mrzim, kao što si ti mrzeo Mariju. Bivši, sadašnji i budući..."
"U pravu si. Ima i on prtljag, samo prtljag koji ti zavidi. Prvo, nisi imaginarna osoba. Drugo, izgledaš dobro za polovnu tetku. Treće, svi te vole, a Staša ne može da se pomiri s tim. Setio sam se Baneta. Bili smo na njegovoj oproštajnoj žurci."
"Jesmo. On je..."
"Otišao kada je video mene. Znam. Ali sad znam, tada sam mislio drugačije. Znaš, zahvalan sam ti."
"Za šta?"
"Jer si bila dovoljno prisebna da me ostaviš. I što si pozvala Mariju. Volim je."
Zagrlila sam ga. Muškarca za kog sam mislila da će biti poslednji poljubac u mom životu, poslednji muškarac za mene. Zagrlila sma ga snažno, onako kako grli sestra brata kada se napokon sretnu kući.
"Sad budimo dovoljno prisebni, jer ćerka nam se udaje!", brišem jednu suzicu koja stoji zaglavljeno u uglu mog oka sećajući me koliko emocija može biti pomešano u jednom trenutku.
"Biću joj otac na venčanju, ali ne i tvoj suprug. Izvoli", priža mi potpisane papire i moje srce preti da iskoči iz grudi. Upravo mi je ulepšao dan. Slobodna sam i neće me niko ucenjivati ničim. Zagrlim ga još jednim i poljubim u obraz. Ništa. Apsolutno se ništa ne dešava.
Ali ja imam razlog za slavlje.
"Biljana? Slobodna sam!"
"Šta kažeš, nesrećo?"
"Kažem, slobodna sam. Dobila sma razvod!"
"Čekaj me u 'Plaži', stižem za pola sata!", čujem je kako obara stvari, verovatno se oblači. Pogledam na sat, vreme je večere, a ne spavanja. Dobro... Znam šta je radila!
Dok sam stigla do 'Plaže', Biljana je već sedela za stolom za četvoro, držeći čašu vina u ruci. Pratila je taktove pesme, pevuckala, jer kad pusti glas krešti više od mene, videla sam da je raspoložena.
"Za nas slobodne i vas raspuštenice!", podiže čašu visoko.
"Ne samo raspuštenice, već slobodne raspuštenice!", ljuta sam na Baneta, ali nedovoljno ljuta.
Kukavica!
Poljubim je, zagrlim i uzmem čašu koju mi ponudi. Skupo crveno vino, staro možda koliko moj propali brak. Klizi mi niz gušu, grli mi utrobu i protresa udove. Pitko, slatko i zavodljivo, taman onakvo da ujutru izazove glavobolju.
"Izbacila sam tipa iz kreveta zbog tebe, tako da večeras očekujem da se bogovski provedemo", pogled joj je preteći, verovatno je smislila nešto.
"Završila sam sa svima, beki su završili sa mnom, tako da sam samo tvoja. Modeliraj me, o prepametna Biljana!", ne zavidim joj na slobodi koju ima, ona ne zavidi meni na onome što ja imam i savrešno smo se uklopile.
Puštam je da odlučuje za obe iako znam da su joj odluke kadkad ishitrene.
Ne može se imati sve.
Idealan muškarac, savršena porodica, vreme za lične užitke, putovanja, izlaske. Uvek nešto ispašta. Ako nijr imala idealnog, imala je idealan život za sebe. Vodila je život po svojim pravilima, baš kao i Marija. Osobe koje su jednom volele i nikada više. Marija je dozvolila svojoj ljubavi da ostane živa, Biljana je svoju sahranila zarad sebe i svog srca.
Izučava jedan jedini papir sa dva potpisa na njemu. Proučava svako slovo, gleda svaku reč. Divi se idiotizmu da bez tog papira ne postoji legalna rastava. Papir ne određuje život, ali donosi pravila.
"Znaš da si mogla i bez sporazuma da se razvedeš?"
"Znala sam. Jedina razlika je što ne bi bio čist i miran razlaz, potekla bi reka ružnih stvari. Bilo bi previše đubreta, a ja sam dovoljno zrela da znam šta neću. Ovako je bilo bolje za sve. Za Dejana, devojke i na kraju ta mene. U to ime, nazdravljam još jednom!"
Kako sam ujutru stigla kući, ne znam. Posle večere u 'Plaži' otišle smo do nekog kluba koji se nalazi u nekom podrumu. I tamo su bili muškarci. Mnogo njih. I nisu imali garderibu na sebi. I... Ne mogu da se setim dalje!
Ali znam da sam ušuškana u svom krevetu, da samoj sebi smrdim na bačvu, i da me boli glava.
Nisam bila ljubitelj alkohola, i još uvek ne pijem previše, ali i ono malo što popijem udari me ne samo u noge, već i u glavu.
Baš kao i ljubav.
Zavede me svojim skatkoćom, želim taj lep osećaj, a onda kada me savlada, skoro da me sažvaće i ispljune. Sa glavoboljom i osećajem kajanja.
Neću više da pijem!
Obećavam!
"Pa, kako si spavala?", osetim da nisam sama u krevetu.
Znači tako sam došla kući!
"Nikad bolje! Sad se gubi!", ozbiljna sam kao smrt.
"Bejbi..."
"Jednom si imao priliku, prokockao si je i drugi put. Idi!"
"Bejbi..."
"Ne. Malo treba da me zadržiš, a ti... Ti nemaš petlju. Jednom samo si trebao da staneš uz mene, a ti si otišao. Idi i sad!", kažem što imam i sklupčam se na svojoj strani kreveta pokrivena ćebetom preko glave.
Oba puta je okrenuo leđa i otišao. Oba. Prvi put mu je oprošten zbog mladosti i gluposti. Drugi put mu ne opraštam lako. Imao je dovoljno razuma da shvati šta se dešava, nije me podržao.
Sada ga svesno izbacujem iz svog života.
Svesno se odričem.
Nije on dovoljno jak muškarac da me zadrži. Izgleda da sam previše žena za njega. Još jednom, poražena sam zbog sopstvenih osećanja. Ponovo me porazila ljubav....
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
