"Šta je mislio s onim - Zna li Andrija ko mu je tata?", Stašu sam vukao jako, daleko što dalje od zgrade u kojoj smo do pre par minuta svi bili.
"Ne znam o čemu pričaš?"
Bejb je odlazila, nasmejana baš kao što je došla, ostavivši ćerke da ih Dejan vrati kući. Dejan i Marija su se s njom ponašali sasvim prirodno, kao prijatelji što su i bili, čak im je bilo neprijatno što se Bejb našla sama s nama. Staša nije bioa ni planirana, Andrija se pokajao zbog svega, pa su rešili da nas pomire. Daleko smo mi od laganog pomirenja, a za sve sam ja kriv. Samo ja.
"O tebi i Vučkoviću! Znaš dobro, zar ne? Njegov je?"
"Jeste! I nije mi krivo!", odgovara mi drsko, stiska zube.
Znao sam da je povređena do bola, ali znala je da volim drugu, a da sam se njome oženio samo zbog stomaka do zuba. Znala je i kada smo se razveli da je slobodna da radi šta hoće, i bila je mirna dok nije shvatila da Bejb vratila u moj život. Onda je podivljala i svima pretila paklom. Baš svima, ako se njene želje ne ostvare, čak i Andriji. Posebnu bol bi nanela njemu.
Ostavio sam je poput kera, na ulici. Sada više nema čime da me ucenjuje, posebno ako ne želi da se istina ne sazna, a saznaće se. Na kraju...
(...)
Dani, zatim nedelje su se vukle oko nas. Za nama. Iako sam znao u svakoj svojoj kosti da za mene nema mesta pored Dušice, da je Bejb otišla odavno, ona je živela u mom srcu. Živela, rasla i hrabioa se srećnim uspomenama.
Nisam uspeo da sačuvam njen dlan na svom, prepustio sam je svima ostalima, uprkos njenim molbama sa ne učinim to. Nestao sam, skoro sa lica zemlje, samo da bih mogao iz prikrajka da pratim kako me prebolela.
Jer nadan se da jeste, u svim ovim mesecima koliko je daleko, a samo na telefonski poziv blizu mene.
Ako nije njen brat, onda je Petar. Dolazili su u njenu kuću naizmenično donosivši namirinice.
Odlazila je na posao i sa posla se vraćala. Nisam primeti da se nešto više zadržavala bilo gde, krerala se pravoliniski.
Devojke su dolazile. Čak i Mikjana, ali bez Andrije svaraćala je barem jednom nedeljno. I niko od njih nije hteo da razgovara sa mnom.
"Andrija, kako ste?", pozvao sam, kao što to radim od kako su se venčali, bez obzira na razarajuće saznanje, on jeste moj sin. Oni su moja deca i dobiću unuče.
"Dobro. Miljana je malo napeta ovih dana, ne znam zašto, ali... Majka je brine. Možda će ostaviti Zoku kod Dejana, još razmišlja, pa će sa Gagom da se iseli. Ostavlja nam kuću..."
"O čemu pričaš? Zašto da se seli? Zašto ne povede Zoku? Ne razumem!"
"Kažem- možda. Miljanu više brine majka nego Zoka, iskreno, i mene brine. Nisi je video skoro, tata... Nije dobro. Mislim da... Da si napravio strašnu grešku!"
Izgleda da jesam, čim sam dozvolio sponzoruši da mi uništi život!
"Jesam. Bio sam kukavica, a tebe savetujem da budeš bolji od mene. Šta god da tk majka i ua iažemo, učini suprotno bori se za Miljanu. Sećaš se šta sk mi jednom rekao? Ona je tvoja Bejbi!"
"Jeste, zato se kajem, jer sada znam koliko si jako voleo svoju. Nisam ti dao šansu da mi objasniš i mi... Miljana i ja smo se posvađali, da me otkači dala je Dušici ultimatum. Ona ili ti. Šta misliš, šta je odabrala? Mi smo krivi, a sada je nemoguće ispraviti, svakako će otići. Daleko..."
Prekinuo sam vezu jer sve što Andrija kaže samo me još više ubija.
Još me više ubija neznanje.
I dok sam podigao pantalone za hrabre, već je bilo kasno.
U kući za koju me vezuju dugogodišnje uspomene nisam zatekao ništa osim Petra.
Sedeo je u ispražnjenoj, žuto ofarbanoj dnevnoj soni na stolici na rasklapanje.
"Mog sina si ti odgajao, a više liči majci nego tebi. Njen je uticaj jak," nalio mi je piše u plastičnj čašu i predao u ruke.
"Izgleda da je tako. Nema ni tebe u njemu, nešto posebno."
"Hteo sam Dušicu u svom životu. Ona je krasna žena, divna osoba. Nisam je imao jer je ona volela tebe. Sada je neću, jer Biljana je moj život, a Dušicu volim više nego rođenog brata. I njegovog sina kog gledam kao svog. Neću je, ali ne dam je ni tebi. Ne sada... Mog sina si ti odgajao, tvog ću ja!"
Iskapio je piće i bacio praznu plastičnu čašu u ugao sobe, na slog plastičnih čaša koje su tu ležale.
Dok su meni do mozga doprle njegove reči, Petra više nije bilo.
Kakvo dete, kakvi sinovi, kakvi prisvojni pridevi i kakvi bakrači!
A onda, kada mi se mrena skinula s očiju, kada sam progledao, video sam prazninu.
Ne postojim više u njenom životu, nastavila je dalje, mene je zauvek obrisala.
Postao sam Pejča.
Sam, bez izgleda da me više iko voli kao ona.
Dva drugara od vrtića do zrelih godina koje je zadesila ista sudbina.
Da volimo i povredimo one žene koje smo jedino voleli u životu.
(...)
Proleće je odavno okitilo grad u kommsam umirao, kada se nada rodila. Miljana se porodila, ja postao deka prelepe devojčice, i kroz sat vremena cela porodica je bila na okupu, a ja sam sebično očekivao da vidim Dušicu.
Koje nije bilo.
Ni Zoke, ali je Gaga bila tu. I držala je laptop tako da Miljana razgovara sa Dušicom. I da plaču jedna sa drugom, žaleći što nisu zajedno.
Zašto Dušica nije tu?
"Zato što joj ovde nije mesto, na primer?", Staša je stajala pored mene, a ja sam izgovorio pitanje na glas.
"Nije ni meni, ja mu nisam otac", rekao sam to tako nonšalantno, tako ravno da sam i sebe iznenadio. Više nego što sam želeo. I pred kim nisam smeo.
Andrija je čuo moje reči, za koje nisam imao drugo objašnjenje, do da su istina, te sam samo slegnuo ramenima i izašao sa klinike.
Nije bilo na meni da čistim vruć krompir, volim ga, još od vremena kada je bio mrva u trbuhu, ali bolje je za sve da se istina zna.
"Hajde deko, idemo da proslavimo!", Petar u Dejan su me vukli za ruku ka taksiju, zatim do kafane gde se spremalo slavlje.
"Pljuni šta te muči!"
"Ništa Dejane."
"Nešto da. Ovako, Dušica se više ne vraća ovde i kako je poručila svima, od nas se očekuje da nastavimo normalno sa svojim životima. Marija, Bilja, devojke i Petar znaju gde je ona, ja ne znam. I ne bih ti rekao. Ne zna ni Andrija, a Miljana je ljuta na sve vas. Ali ne poput majke joj, ona ćuti. I trpi. Neću da mi i dete trpi, ostavi se Dušice, ona je obrisala i tebe, kao što je obrisala mene..."
Ti noć smo se napili. Dejan, Petar i ja! Dejan je bio punopravni deda, Petar i ja smo delili po pola. Vaspitanje i genetika na se ravne časti.
Već i stiglo leto, a princezu sam viđao samo kada me Miljana pusti u kuću. Andrija nije puštao ni Stašu ni mene. Digao je ruke od fakulteta, zaposlio se na građevini i prešao da živi u kući koju im je Dušica ustupila.
Gde se odselila Dušica, nisam saznao, ali ni na posao nije odlazila.
"Bane, izvini, ali... Nemaš razloga da si pokunjen. Ona je tvoja unuka koliko i njihova. Ti si vaspitavao i čuvao Andriju, čak bolje od Staše. Shvatiće Andrija to jednog dana."
"Kao što ste shvatili šta ste uradili?"
"Nismo ništa gori od tebe. Nisi se borio i na kraju si izgubio. Mama je srećna. Budi i ti. Mama mi je jednom pričala o poljupcima. Prvi je bio Nenad. Njega je pamtila. Onda je tu bio neki na M. Nije zapamtila. Pa najlepši, tvoj kada si joj prvi put okrenu leđa. Onda tatin za koji je mislila da je poslednji. Uvek si bio ti. Sa tobom je poredila, ali sada je vreme da je pustiš i nestaneš iz njenog života. Pusti je da bude srećna!"
"Iako ne mogu?"
"Moraš. Novi muškarac ulazi u njen život, nemoj da joj uništiš sve...."
❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
Još malo i kraj....
Volim vas sve!
