Polako otkucava podne, a meni je guzica mokra, gaće mislim da počinju da se lede na meni, ali mi osmeh nikada nije bio veći. Spuštam se na svom čudu tehnike, na svom 'klisku' dok pored mene Gaga i Vukašin jure sankama. Na guzici se rotiram i vrtim u krug, smejem se i vrištim. Slika za pamćenje, za sačuvati je za sva vremena, jer mi je sada srce puno. Živim.
A kako znam da živim?
Rekli bi, ako ne boli nije život.
Ne slažem se.
Boli me.
Bole me prepone od sankanja jer sam na nekom od spustova izgubila svog 'kliska' i na guzici prošla kroz cilj. Mnogo je teže bedrima upravljati sankama, što sam ubrzo shvatila.
Nemam prava da se žalim, sama sam tražila. Sanke.
Dok otrisam sneg sa svoje žute kape, osećam još jednu vrstu boli.
Jer šta je drugo golicanje prsta po izloženoj i nadreženoj koži lica do bola izuzetno niskog intenziteta usled kontakta kože o kožu?
Šta je jeza koju osećam niz kičmu do ičekivanja neizbežnog obećanja koje vidim u plamtećem pogledu?
Šta je želja koja se iznova budi kada mi usne poklopi usnama i zapečati poljupcem s ukusom mentola i kafe?
Osećaj.
Rekli bi da nije život ako ne boli?
Ne slažem se.
Kažem, nije život, ako nema osećaja.
Kažem, nije život ako se ne osvaja dan po dan, sa svim svojim preprekama. Svim usponima i padovima koji mogu doći iz sata u sat.
Kažem, nije život ako nema izazova, nije život, ako nema ljubavi.
Ljubav ne boli, ali pričinjava nelagodu. Daje neizvesnost, pruža izazov.
Krade mi još jedan uzdah, otimam mi još jedan drhtaj, šalje mi još jedan osećaj.
Njegov je osmeh širok, čita me, poznaje me, pamti me kao da nije prošla večnost od vremena kada sam bila Bejb do dana kada sam bila Dušica. Kao da nije prošlo nekoliko nedelja kako je bio gost mog tela, već samo tren.
"Nećeš biti Petrova!", glas mu je protkan pretnjom.
"Nisam i neću, ali ni tvoja više", prkosno mu odgovaram, jezikom zadirkujem njegove tople usne.
Na stazi, dok sanke stoje pored mene, dajem obećanje za nešto u šta ni sama ne verujem, a samo me hladnoća drži sputanom da ne pokidam odeću s nas. Samo hladnoća i ništa više, jer na ovom svetu osim nas, ne postoji ništa drugo.
"Vrati se kući."
"I da ponovo budem slomljena? Druga žena celog života? Izabrao si. Ja sam izabrala..."
"Donela si svoj izbor rekavši mi da odem. Donela si izbor i za mene, Bejbi. Sada više nemaš prava da biraš, jer biram nas", govori mi tiho, ali govori stvari u koje više ne verujem.
Nas...
Bira nas, a mi nismo ni imali šanse.
Ne, kada se na kantaru izmeri svako odricanje, više je bilo stvari kojih smo se odrekli, nego onih koje smo nama pružili.
Nekoliko nedelja užitka iza zatvorenih vrata, nekoliko vrelih noći nije bilo ništa u odnosu na ono što smo ostavili za sobom.
Zarad budućnosti onih koje volimo, odrekli smo se sami sebe, Bane i Bejb su prestali biti to, ostali su Branko i Dušica.
Ništa.
"Ne dajem tri puta poslednju šansu", a Dejanu sam ih dala previše, "Ali ću sada učiniti ustupak. Zadrži me, Branko. Osvoji me ponovo i zadrži, učini to, ako umeš", glas mi je sve tiši, noge su mi poletele uvis, njegove ruke su me podigle i ponele.
Sneg je cvilio pod njegovim nogama, pod težinom naših tela dok je stameno koračao prema kampu. Prema njegovoj novoj sobi, prema našem novom utočištu.
Veseli glasovi su nas bodrili, čak je i tihi vetar s padine navijao za nas, a u stvari je najavljivao novo nevreme koje samo što se nije desilo.
U podne prvog dana Nove godine postavila sam isti uslov kao i nekoliko nedelja ranije.
Želela sam samo da me ima, da me zadrži i sačuva.
Želela sam nas i nama težila, puštajući sve spone koje su me držale u okvirima normi da puknu, da se zaborave.
Dok je naša mokra odeća bila po svim uglovima svetle sobe, tama Banetovih zenica govorila mi je da je rešen u svom naumu, da ovog puta nema izmicanja. Da se ne predaje lako, jer čak i kada svi budu stali protiv nas, on će nas čvrasto držati tu, na našem mestu. Tamo gde smo trebali biti ranije, onda kada je bio mlad i uplašen.
Ljubi me sporo. Istražuje i osvaja po hiljaditi put. Daje mi sebe kroz svaki kontakt, uzimajući podjednako natrag. Ljubi me sa čežnjom, ljubi me sa željom da ne prekine, a mora, jer disanje je imperativ, poljubac je osećaj.
Miluje me nežno. Dodiruje stidljivo i nevino, vraćajući nas na same početke, kada je platonska ljubav bila veća od telesne.
Uzima me lagano, davajući mi sve, ne ostavljajući mi ništa.
"Volim te, Dušice."
"Zašto si dozvolio da izaberem za oboje?", prolazim prstima kroz njegove malje na grudima.
"Jer je bilo lakše. Pregurali smo venčanje, Milja i Andrija se sele uskoro, Staša odlazi..."
"Naravno da je Staša..."
"Naravno da ne razumeš. Voliš svoje cure bez rezerve? I one tebi veruju, zar ne?"
"Da, ali kakve veze ima Staša?", podignem se na lakat, moram da ga pogledam u oči. Osećaj sada ništa ne vredi, jer još uvek osećam njega svuda po sebi, osećam vibraciju njegovog glasa koja mu protresa telo, ali mu ne vidim oči. Moram da vidim, ne samo da osećam.
"Kada bi rekla Milji da se ne uda, ona ne bi?"
"Oterala bi me u tri krasna, da joj to kažem."
"Da... Sada zamisli majku koja kaže svom jedinom sinu da je tata zaljubljen u snajku, podjednako kao u priju. Možeš li da zamisliš?"
"Iskrno, ne. To je bolesno reći. To znači stvoriti sumnju i razdor."
"To je igra očajnika, Bejbi. Ona je bila očajna. Svako jutro je dolazila u moj stan i dočekivala me skoro pa naga. Kada ti i ja nismo bili zajedno čekala je trenutak da dođeš i... Pa, svakako si bila prisutna jednoj sceni. Naravno, nije bila u izdanju u kakvom je želela, ali si se okrenula i otišla. Tvoja ćerka je pamtena cura, stisla je Andriju, objasnila mu kako stoje stvari i, mogao bih reću, dovela ga u red zadnjih nedelja. Neće biti u Andrijinom stanu, bar dok se ne okadi!"
To je već Nevenkina žička. Svakako je mudrost oko muškarca preskočila jednu generaciju u naslednom redu, što me veseli. Nadam se da i ostale dve imaju isti gen.
"Gde će živeti kad se vratim?"
"Milja je našla stan, platio sam zakup na godinu, a onda gde reše. Staša je otišla ili će otići, nisam je video nekoliko dana."
"Nadam se da nije otišla, jer planiram da je protresem malo. Dao si mi uže u ruke, sada mogu da je potežem levo desno..."
Ako pravilno sklapam kocke, Petar kao bivši verenik bivše žene mog trenutnog ljubavnika (kako to zamršeno zvuči, ne?) može dosta da joj pomrsi konce.
Jednom ju je voleo, sada je prezire. Povredila ga je, sada možda želi da joj pokaže njenu medicinu. Dečija filozofija, ali nisu li deca najiskrenija u svojim osećanjima?
Žamor koji se čuje po hodnicima opominje moj stomak da je vreme ručku. Ili je to vreme prošlo?
Svakako nas čeka nešto za klopu, ali me očekuje i isledni sudija u vidu Biljane.
Govoreći o Biljani, nisam je videla od kako sam krenula na sankanje...
Stidljivo izađem iz Banetove sobe i uđem u svoju. Suv veš i odeća su mi potrebni, sneg je nemilosrdan u kvašenju.
Pogledam svoj odraz u ogledalu, zadovoljna sam onim što vidim, zadovoljna sam onim što osećam.
"Hajde, ručak", nisam morala dva puta da kažem, Bane me je čekao spreman u svom standardnom raspoloženju.
"Vidi ti Keve! Mirna, fina, puna pametnih saveta, a ovamo..."
"Ćuti klinac, nemoj da ti zalepim ta pogana usta!", odgovaram i vidim stidljiv dodir Gagine i njegove ruke dok sede pored kamina, "Gde ti je stric?"
"Tamo gde si ga ostavil?", podiže obrvu i daje mi jasnu sliku o mom uspehu.
Biljana je prirodna katastrofa i sila prirode. I pravo gorivo za njegov motor.
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
