"Ja imam dve žene koje volim. Dve! Nemam dvoja kola, nemam dva stana ni dve plate, ali brate, volim dve žene!"
"Rekao si to pedeset puta. I gde su one?"
"Obe su me ostavile. Jedna me ostavlja već pet godina, a druga me ostavila pre dvadeset i pet."
"Onda nađi treću!"
"Koja će mene da voli? Koja? Ne vole me ni ove dve, gde da nađem treću?"
"Ako te dve izgledaju kao ove dve koje stoje iza teve, i pitam se što te ranije nisu ostavile!"
"Koje dve?"
"Jedna je bomba u farmerkama, druga je riba u suknji!", Dejan se naglo okrebuo na barskoj stolici i pao na verujem ne tako redovno brisan paros. Pogled mu se ukrastio s mojim, ali Marijin težak uzdah me je odgovorio od namere da ga šutnem. Pa on će meni pesnicom u sliku!?
"Ja sam bivša žena, a ova riba je neprežaljena ljubav. Koliko je dužan?"
"Platio je sve, samo neće taksi nego da pije. Već sam mu oduzeo ključeve", daje mi ključeve i mobilni telefon, smeška mi se pod brk.
"Slušaj, brate, kad dođe sledeći put ne zovi nikog drugog nego hitnu. Nek ide u pizdu materinu!"
"Ja bih te pozvao na večeru", odmerava me, pa odmerim i ja njega. Nije loše za skoro požutelu krštenicu. Ni moja nije belija, ali on jeste malo stariji od mene. Prosed, svetlih očiju ali mladalačkih crta lica kao da alkohol duvan i rad u kafani nisu uticali na njega.
"Imam već jednog s kojim večeram i ne sviđa mu se što skupljam bivšeg muža", dobacim Mariji mig, pa podignemo Dejana. Njegove se noge vuku po podu dok je oklembešen u našim rukama. Vučemo ga pod pazuhama do izlaza iz kafane i mog automibila. Zatim do nekada naše kuće.
"Njemu treba pomoć!"
"Treba mu psihijatar."
Mariji ponestaje snaga i iznenada ga pušta. Dejanova glava udara u beton uz gromoglasno oglašavanje pucanja bundeve.
Ne bi bilo tako gromoglasno, da nije bila tišina oko nas.
"Možda nu ostane blagi naduv", kažem dok gledam čeli koje mu se zacrvenelo.
"Neće mu biti ništa, tvrdoglav je on", kađe mi Marija i hvata ga ponovo pod pazuhom.
Na samom ulazu u zgradu, umesto da pređemo preko stepenika, Dejanova glava je pinovo udarila u beton.
"Od ovog će svakako imati glavobolju", nastavimo da ga odižemo, a on je sve teži i teži.
Rezervnim ključevima otvaram vrata stana koji je bio pola pola. Jednu polovinu je platila moja majka, drugu njegov otac i tako smo se sa troje dece skućili u šezdeset kvadrata.
Ono što je nekada bio hodnik, sada je bila deponija, a do kuhinje se nije moglo proći.
Jebem te, pravniče kad si aljkav!
"Kičma mi puca!"
"I meni", kažem na šta Dejan odgovora sa blagim 'aauuugh', onako oklembešen između nas dve kao težak ceger.
"Spavaća soba je levo", otvorim vrata i znam da je krevet na sredini sobe, pa samo gurnemo Dejana tamo, ali glasan udarac u pod me natera da ne samo otvorim vrata već i upalim svetlo.
Spuštene roletne su zamračile sobu, a vani je već sumrak, pa soba deluje zlokobno. Sa upaljenim svetlom shvatim zašto se čulo glasno tup! Nema bračnog kreveta, već je nekada naša spavaća soba prevorena u teretanu. Genije je udario glavom u sobni bicikk oborivši nešto što ne znam šta je!
"E, od ovog će imati amneziju šest meseci!"
"Nadam se da neće, imam nameru da se razvedem od njega!", podbočim se, pa pogledam levo desno po sobi. Ako je toliko pijan, pa jebi ga, možda je sam promašio sobu.
Izmaknemo se ko prdež iz gaća, zaključam vrata pre toga stavivši mu ključeve od stana i automobila na komodu ili ono što je ostalo od nje.
"Propao je."
"Jeste. I to drastično. Dva meseca kako sam izašla iz ove kuće, a on već ima teretanu!"
"A ti imaš Baneta, mislim da je to ekvivalent?", Marija podiže obrvama i tera me da vrištim od smeha.
"A jesi luda. Nego, idemo da spasimo onog mog zeta pre nego što ga moja mama nauči kako da Miljana odradi obrnutu kaubojku."
"Obrnutu šta?"
"I ja sam danas saznala! To ti je klasika, samo obratno. Znaš, ti na njemu, ali ga ne gledaš u lice, već u noge!"
"U, sestro! Onda barem ne vidi kako zevam od dosade!"
Ne mogu, jednostavno ne mogu da slušam o tuđim seksualnim iskustvima sa zevanjem i dosadom. Ne mogu. Mada, bilo je jedno deset, stotinu puta sa sam odspavala i na kraju rekla 'uh, ovo je bilo dobro', čisto da me ne drnda. Ali, opet, više sam puta svršila nego što nisam, tako da... Bla, bla, tra lala la, neću da slušam o njima!
"Onda te vodim kod moje majke da te poduči, jer ja imam nameru da se naspavam."
"Šta ćemi s Dejanom? Da ga zovemo sutra?"
"Ko ga jebe, slimio mi je vazu i sliku!", pa prsnem u smeh.
Banetov uticaj na mene je bio stravičan. Iako sam noći provodila s njim, uglavnom ne spavajući, energije mi nije manjkalo. Smejala sam se više. I češće. Smejala sam se od srca!
Gledam svoj izraz u ogledalu i čini mi se da se žena s druge strane mršti. Nešto je grize, verujem za guzicu ili je žulja rub gaća. Nešto jeste, jer ovo u ogledalu ja nisam!
"Molim te udostoji me svog prisustva!"
"Žurim, Dejane, veštački osmeh neće sam da stoji. Moram da ga nacrtam!", dala sam mu ultimatum da se dovede u red, jer ću u suprotnom da ga napustim. Naravno, ne da me nije shvatio ozbiljno, nego bi još da idemo na tu neku poslovnu večeru gde treba da dođe sa plus jedan. Da se pokaže pred kolegama kao uspešan porodični čovek, jer takvi su u tužilaštvu na glasu kao nekorumpirani.
I sada ja treba da se kezim, a?
"Aman, ženo!"
"Aman, mužu!", otvorim vrata i znam da sam mu oduzela dah.
Nosim jednu od haljina koju sam birala sa Biljanom, kratka, teget sa srebrnim detaljima. I srebrne cipele. Isfenirana ravna kosa do ramena i dašak parfema. Profesionalna šminka dobro plaćena se isplatila jer nisam ličila na sebe.
"Idemo li?"
Te sam se večeri smejala bez grama želje za smehom. Vilica mi je utrnula, boleli su me mišići, dok su oči pretile da isplaču Kaspisko jezero. Mrzela sam sebe što sam mu dozvolila da me dovuče na jednu ovakvu večeru, mrzela sam sebe jer lažem...
Pogledam u retrovizor i nasmejem se od srca. Iza sebe ostavljam stambenu zgradu u kojoj sam svijala porodično gnezdo i Mariji spuštam dlan na nogu "Mislim da i ti treba da rešiš. On ili ti. Ovakva olupina ti ne treba."
"Ne treba mi, a njemu treba profi psihijatar. Jebem ti, Dušice, on je zaglibio!"
Jeste zaglibio, a ja sam isplivala na vreme. Iako nikada nije bio zao prema meni, onog trenutka kada sam shvatila da se nismo poljubili od tri puta za sreću za Novu godinu, shvatila sam i da se ne volimo više.
Glavu sam podigla, nisam je zakopala u pesak zarad svojih ćerki i rešila da krenem dalje.
Upravo zbog njih.
Ne valjaju cipele? Zameni ih. Pocepala se suknja? Baci je. Ne zadovoljavaj se oštećenim i neispravnim stvarima, jer život nije preživljavanje, život je da se živi.
Upravo zbog sebe i njih, krenula sam sama, bez osećaja krivice u potragu za ljubavlju.
"Misliš da će tvoja mama da shvati da sam..."
"Da si neprežaljena ljubav? I da shvati, jaka stvar, ona je blesavi šišmiš!"
"G- tačka?"
"O, mnogo lovačkih priča ćeš čuti. Bar se nadam da su lovačke. ..
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
