Isključen mobioni telefon i zaboravljen ponos na dnu moje putne torbe spakovane u uglu gardarobe kafane bili su sve što sam ponela sa sobom. Osim čistih gaća. I vunenih čarapa. I Baba Mraz veša, gumenog dilda i table Vijagre, kao skromnog doprinosa žena koje su nekada bile zanimljive devojke.
Krenula sam kada me je Stefan ispratio kući, krenuvši navodno sa mnom, a nedugo nakon sečenja torte.
Glave bi pale da tela i umovi nisu već bili pijani, saleteli bi me pitanjima i sada ne bih uživala u nečemu što se ni sobicom ne može nazvati. Buking on line nije isto što i kuponina on line, tako da nisam dobila jednokrevetnu sobu u hotelu na skijačištu, već sobičak skijaškog kampa, snoubording kluba. Ali ne žalim se, tri nedelje je tri nedelje.
I ponos je još uvek stajao na dnu torbe, da ćuti i ne smeta mi. Zaboravljen.
I nije mi smetalo što sam bila mokra cele prve nedelje.
Pokušavala sam sa skijam, uspela samo da izbegnem slomljene noge.
Nabavila instruktora koji me je prigodno zvao 'kevo', jer samo je godinu stariji od moje Miljane.
Na kraju rešila da skijanje nije bilo za mene.
Početkom druge nedelje okušala sam se u snoubordingu, neslavno pala na guzicu.
Ubrzo nabavila 'kliska', jednu plastičnu tvorevinu koju kao buster sedište gurnem među noge i držim čvrsto jednom rukom. Umesto sanki, spuštala sam se padinom na dupetu i nikada nisam bila srećnija. Niti slobodnija.
Da vam pokaže keva Duška kako se u moje vreme sankalo!
I kijala sam. I slinila.
I pila čaj pre i nakon klizanja guzicom na 'klisku'. I sušila vunene čarape pod dubokim snegaricama. I nosila crveni šal i žutu kapu. I smeđe rukavice.
I bila nasmejana svaki put kada sam gulila blato sa kolena kada udarim u bljuzgavicu.
Telefon nisam dirala. Nisam prišla ni jednom čudu tehnike iako sam znala da su verovatno zatrpani porukama onih koji nisu znali gde sam to ja.
Oni koji su znali, a bilo ih je jedva šaka dobrih ljudi oni me ne bi ni tražili. Dali bi mi to slobodno vreme koje mi je preko potrebno.
Da odmorim od ljudi, poraza i sebe same.
"Kevo? A da produžiš još nedelju posle Nove godine?"
"Trpećeš me do Božića?"
"Da su mi svi kao ti. Nema ljudi tada, padina je samo tvoja."
Prodoran tamni pogled, pomislio bi čovek da gleda u vrata pakla kada ga moj usvojeni sin pogleda u oči. A duša mu je bila kao u plišanog mede, meka i velika. Topla i dobra.
Nije me dirao. Donosio mi je čaj uvek kada se smrkne, čuvao mi je mesto nedaleko od kamina gde sam sedela i čitala knjige.
"Možda i produžim, ali ovde sam tek deset dana, ostalo je još deset."
"I Nova godina je za nedelju dana bez malo, napraviću žurku. Nadam se da nisi svilena i gadljiva na opuštene ljude."
"Jeste, evo sve sam Ebanizer Skrudž. Mrzim smeh, ljubav i ljude. Idi bre, dete, samo mi kaži hoće li biti moje krvne grupe da popijem nešto krvi i održim mladost i lepotu", zabacim kosu s ramena i nakezim se, zatim i srknem svoj čaj.
"Biće par ćalaca, ali oni nisu opušteni kao ti. Tu su da love mlade."
"Znači, piletinu, a za staru koku nema pevca. Jebi ga, dete, možda progutam mlađu krv. Ili skuvam supu i prespavam doček?"
Smeje se jako. Gromoglasno i možda bi mogao da probije zvučni zid. Ali je u pravu, ja sam upala u kamp koji koriste zavisnici od adrenalina, kao i oni koji preživljavaju drugu adoleacenciju.
"Ništa od toga! Biće tu moj stric, praviće ti društvo. Nadam se da imaš vunene čarape u crnoj boji, ne pali se na te pink", aludira na čarape do kolena koje mi vire iz čizmi, a pri tom u kombinaciji sa ostalim bojama na meni daje dašak cirkuskog ludila.
Da li me je briga?
Nije!
Kada pogledam dublje u sebe shvatam da se ne razlikujem nešto posebno od ostalih koji traže uzbuđenje u životu. Nisam baš da stavljam glavu u tirbu, ali mi svakako treba nešto malo da mi krv prostruji. Ovaj beg od ljudi među ljude mi je došla kao dobra introspektiva mog prošlog, sadašnjeg i uvid u budući život.
Jer život će ići uz, mimo ili pored mene htela ja to ili ne. Najbolje bi bilo da idemo ruku pod ruku, jer dokle god dišem, živim i želim da tako nastavim.
"Pričaj mi o njemu..."
"Ako mi kažeš više o Gagi. Dogovor?"
"Gukni", sklopim knjigu na svom krilu i pogledam klinca. Dašak nečeg poznatog je bilo tu.
"Stariji je od mog oca. Nije se ženio i imao je jednu ljubav u životu. Zvuči poznato?"
"Znači, feleričan poput mene. Daj nekog drugog strica, probala sam takvu felu, nije uspelo."
"Dao bih ti ćaleta, ali mama bi me ubila!"
"Ja bih te ubila, propalice!", šalim se s njim i ponovo pogledam u njegove oči, "Gaga je dete u duši. Iako je mlada žena, ona je dete. Emotivna ne znam na koga, otvorena i laka na jeziku. Ona voli da sanja. Sniva i priželjkuje, a štiti se. Bili bi vam zanimljivo. Tvoj red."
"Ako je lepa kao ti, ostvario bih joj snove", laskao mi je klinac, da li mu je to bio opis posla ili je stvarno tako mislio nisam htela da analiziram, ali kritički deo moje ličnosti kapitulirao je. Zaspao zimskim snom na dnu mohe putne torbe, zajedno sa ponosim, slomljenim srcem, izgubljenim nadama i mobilnim telefonom.
"Ona ne zna gde sam. Zaprvo, to je deo priče koji ti nisam ispričala. Pobegla sam sa venčanja najstarije kćeri. Pobegla sam od njenog svekra koji je bio moja prva ljubav. Pobegla sam od bivšeg muža i njegove bivše sadašnje devojke. Pobegla sam od svih, baš zato to sam više nalik svojoj Gagi nego što sam mislila. Ne fizički, ali svakako jesam sanjar. Dakle, stric otpada!", začuđen je, znao je samo da sam u osami i da sam povređena emocionalno, ali to zna svaki konobar, psihijatar i frizer kada vidi ženu poput mene.
"Kevo, ti jesi luda! Onda svakako nećeš praviti supu za Novu godinu, već ćeš biti ovde sa nama! Tačka!", pokupio je moju šolju od popijenog čaja i ostavio me je da se vratim svojoj knjizi.
Slomljeni ponos je nešto što ne zaceljuje lako. Ni poverenje koje se izgubi ne vraća se brzo. Ali stvari nisu uvek onakve kakve mislimo, treba mnam nekada drugačija perspektiva. Recimo, onako pogled sa zemlje pravo u nebo. Ležeći na leđima u snegu.
I paperjasti oblaci, a i oni teški snežni drugačije izglesaju kada se u njih zagleda.
I inje koje visi s drveta i preti da pogodi pravo u oko dok glavom odjekuje detljić, ne pravi već figurativni i kljuca u teme, jer tim istim temenom je udareno u isto drvo sa kog visi to isto inje.
Trebao mi je taj drugačiji pogled nastao nakon proklizavanja mog 'kliska' i rotiranja po zaleđenom delu staze.
"Jesi dobro?", glas mu je bio mek i baršunast.
"Verovatno. Osećam noge i prste na nogama, dakle jesam", rukama pokušavam da se iz poze kornjače vratim u kučeću, a njegove ruke pid ramenima ni pomažu. I odmažu na kraju jer padamo zajedno.
"Sigurno si dobro?", glava me boli, ali čistim se od snega i smejem histerično.
"Živa sam. Dušica, drago mi je", pružam mokru ruku pd još mokrijom rukavicom i prihvatam njegovu.
"Petar, drago mi je. Dakle, ti si 'keva'?"
Dakle, ovo je stric! Grešno je lep za osobu njegovih godina, iskustvo i život su mu iscrtani po borama mrštilicama, ali i smejalicama. Povređen i slomljen poput mene, ali dva loša ne čine nužno dobro. Ne moram na njemu da isprobam Baba Mraz gaće, ali barem imam sagovornika.
"Ako me ne teraš da te zovem tatice, onda da. Ja sam 'Keva', drago mi je!", stojim jedno naspram drugog i reči postaju suvišne.
Skenira me pogledom, razume moj pogled, baš kao što ja razumem njegov. Život. Tako se zove ono što nam se oboma desilo.
"Ako sam mislio da će mi biti dosadno da dadiljam za Novu godinu, sada shvatam da sam se prevario. Čaj, Kevo?"
"Čaj, striče", uhvatim ga pod ruku i drugom zgrabim svpg 'kliska'. Dobar se klisko ne nabavlja lako...
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
