Kad te krene, ono te krene. Ostalo je još nedelju dana do Miljaninog i Andrijinog venčanja, a u mojoj glavi je haos. Uzela sma par dana od godišnjeg odmora, plus ono što mi po zakonu sleduje i skupila sam ukupno deset. Biće kafana, a ne restoran. Neće biti ni sunca ni kiše već snega. Moja ćerka nosiće haljinu boje kajsije a ne napumpanu venčanicu sa pedeset volana i šlepom od tridest metara. Više se ne spominjem u kontekstu one žene, ali ni Bane ne boravi kod mene biti pored mene. U stvari, nisam ga videla danima I tako, ponovo sam amortizer, ponovo primam udarce sa svih strana i izvodim akrobacije da mom detetu bude dobro.
Šta ću, kad sam majka?!
"Nedostaje ti?"
"Šta, Dejane?"
"Buka. Nedostaje ti užurbanost i obaveza."
"Ne naročito, ali mi je drago što su se strasti malo smirile."
"I po cenu da si se odrekla Baneta?"
"Nisam ga se odrekla, naprotiv, sam je rešio. I ako je. Ubila bih tvoju majku da smo ostali mesec duže nego što jesmo. Nego, stavio si ih za sto sa tvojim bratom?", ne mogu da verujem da je stavio strica, njegovu decu i njegove roditelje za isti sto. To je pokolj u najavi.
"Ili to ili da ne ih ne zovemo u opšte. I tako su samo najbliži..."
"Brojali dvestotina duša. Miljanina želja nije bila takva."
"Ali je Andrija jedinac i jednom mu prave svadbu. Pusti ih."
"Kako si ti?", napokon pitam za slona u sobi. Već je dugo trezan.
"Bolje, svakako bolje nego što sam bio. Marija mi pomaže... A ko pomaže tebi?", sada mi veaća istom merom. Nenamerno mi kupa rupu u srcu.
Krvarim. Srce mi krvari i to u slapovima. Boli me svaki otkucaj jer ne osećam da je celo, ne osećam da mi je dupa na mestu. I jeste i nije, moje su dwvojke srećne, ali moja duša se oseća odvojeno i bolno i ne mogu da objasnim koliio me to sve boli.
Imam godina baba unučetu da budem, a žudim za ljubavlju. Vapim za dodirima, žalim za nežnošću. Treba mi zagrljaj u kasne noćene sate kada me seta i tuga obuzmu, kada mi se sećanja ukrste sa realnošću, kada mi se um poigrava sa životom.
Kada pomislim šta bi bilo da sam onda imala više hrabrosti i uhvatila Baneta za ruku kada mi je okrenuo leđa, ili ostala sama umesto što sam uplovipa u vezu sa Dejanom i nametnula mu sve što nije želeo. Da li bi bila srećnija da sam čekala Baneta i beznadežno sedela na tremu ove kuće dok he on već iznjedrio Andriju. Sve bi bilo isto po mene, svakako bi se završilo mojom slomljenim srcem.
"Devojke, Dejane. Samo one..."
Želela sam mnogo više za njih, a nisam im dala dovoljno, tako se osećam.
"Mislim da treba da se vidiš s Banetom. Razoren je..."
Misli da treba?
Pa zašto onda to ne bih uradila?
Moja ćerka je rešila da se uda na Andrijin rođendan. Šifra za ulazna vrata u zgradu je njegov rođendan. Ključ je bio ispod otirača, a ja sam imala već kopiju koju nisam koristila.
I dok su moje čizme škripela po snegu, srce mi je poskakivalo u ritmu polke. Želela sam ga, ne lažem! Trebala sam ga kao udah vazduha, odmah i sad!
Gurnula sam napokon ključ u bravu i na moje iznenađenje nisam mogla da ga okrenem. Ključ jeste bio pasent, ali nije funkcionisao. Bane je bio kući, Bane je zaključao vrata sa unutrašnje strane.
Pritisla sam zvono jače nego što sam želela. Noge su mi bile mokre uprkos snegaricama, kosa mi je navukla vlagu.
"Kud žuriš?!", čujem ga s druge strane, otvara mi vrata i neverica je jedino što pred sobom vidim.
"Nisi me očekivao?", bio je samo u boksericama i majici. Onda sam osetila jak miris parfema i Banetovo se lice promenilo.
Svesna sam da iza mene stoji Staša.
Da je nju čekao.
Ne mene.
Svakako ne mene...
"Treba mi info, a pošto si nedostupan, morala sam lično da dođem. Staša, vraćam ti ga za minut, ok?", nisam im dozvolila da se snađu, već sam Baneta povukla za ruku i izvukla van stana, a Stašu gurnula unutra.
"Šta se desilo?"
"Više ništa, izgleda. Treba mi raspored sedenja, nešto mi ne štima."
"Šta?"
"To da ne sedim za stolom gde treba, već kod muzike? Čija je ideja, tvoja ili njena?", ovo je drugi put da mu okrećem leđa i odlazim.
Ovog puta- za stalno...
Stvarno, videvši da je Dejan sve svoje zgurao za jedan sto nisam mogla da ne primetim da Marija, Dejan i devojke sede za jednim, a moji roditelji i ja za drugim. Nije mi zasmetalo na prvu, ali opet i jeste. Dakle, moje se gostoprimstvo pogazilo...
Moja se reč izgubila...
Moja je kćer izvojevala jedbu pobedu, imaće svoje venčanje, ali po ceni da preplače isto.
Onda, zaigrajmo taj isti ples, gospodo, dajmo mu po tempu!
Digla sma ruke od svega i već istog trenutka otišla kod Biljane. Zatim pozvala Jovanu i Miru i rešila sam da ih razvedem. Moram da ih razvedem jer su dosadne a meni trebaju prijatelji!
"I, dakle nedelju dana nema kuvanja?"
"Nema."
"Ni čistih gaća?"
"Ni njih. Mesec dana ih sve ostavljam, ja odoh na put. Idem na zimovanje, hoće li ko sa mnom?", držim tekilu, ili barem mislim da je tekila i pozivam udate žene da se odmetnu sa mnom.
"Znači, čim prođe venčanje..."
"Dok još broje koverte, ja odoh. Zvala sam u mimohodu agenciju, ima jedno upražnjeno mesto. Odoh na skijanje, ako neko hoće sa mnom..."
"Jedno mesto, Bejbi!"
"Delićemo krevet!", da, shvatam da sam budala.
"Idi i pokaži im kako se to radi. Imaš para?"
"Za toliko imam. Uzeću bolovanje, nemam toliko odmora, ali snaćiću se. Dakle?"
"Ni jedna od nas ne ide s tobom, ali daćemo svoj doprinos!", Biljana je bila prva izvukavši iz fioke prelepe Baba Mrazica gaćice i grudnjak, "Nisu nošene!"
"Dođi do mene sutra da ti dam svoj štek. Upotrebi ga", Mira se nadovezala na sestrine reči, a zatim me je i Jovana pogledala sa nekim značajem, "Ako smo udate nismo mrtve. To što su nam muževi mulci ne znači da smo mutave", stisla me je za ruku i shvatila sam da su sve one u stvari ja. I obratno.
Otićiću na skijanje, odmoriću se od svih, od svakog, od svega. Čak i od moje majke koja mi je donela nove igračke koje je pronašla na svom novom igralištu- internetu! Kupila mi je drugara na daljaniski, samo se pitam kada će da skakuće kroz kuću, jureći me.
"Dakle, Bejbi... Drastična odluka zahteva drastičnu promenu, zar ne?"
"Možda", jedva me jezik služi i poslednje čega se sećam je Mirin osmeh.
Stvarno se slabije sećam te noći. Stašin parfem me gušio, Banetova izdaja bolela, Dejan radovao, deca nervirala, ali ništa nije bilo dovoljno da me nagna na ovo što vidim u ogledalu.
Imam do struka dugačku vatreno crvenu kosu.
Blago istanjenu.
I imam undercut.
I imam tetovažu na vratu. Barkod sa datumima rođendana mojih ćerki.
I ovo mi se baš sviđa!
Ne ličim na sebe. Ili na Mariju. Nisam brineta. Nisam ni Grejs Keli plavuša, dakle Staša odjebi. Ja sam... Najblaže rečeno, drugačija!
Pa, odluka je možda imala ispravnu promenu...
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
