Prelepa je. Ozbiljnost koju nosi na svom licu jednaka je ozbiljnosti koju nosi u duši, ali njeni pokreti otkrivaju da je Bejbi još uvek tu negde, u blizini. Njen duh nije nestao, nije zauzdan ni decom ni porodicom. Njen je duh i dalje veseo.
Uvija se pored Biljane, zavodi samim tim što postoji, a kamo li kada pogleda onako iskosa, svojim smeđim očima.
Bio sam glup. Čak gluplji od Pejče koji pokušava da vrati Biljanu. Iako mu je pokušaj osuđen na propast, on pokušava. Ja nisam imao petlje ni da probam.
Ona me je poljubila.
Pre više od dvadeset pet godina kada smo još bili klinci, na fakultetima, ali klinci.
Uplela je prste u moju kosu, spustila usne na moje i tim poljubcem zarobila me za ceo život.
A ja sam se samo okrenuo uplašen da taj jedan poljubac ne uništi godine kohe smo proveli zajedno.
Voleo sam je tada, voleo sam je i kada se na mojoj oproštajnoj žurci pojavila sa Dejanom. Nije znala da je to moja poslednja žurka, da ujutru odlazim. Hteo sam da se sa njim oprostim onako kako dolikuje, ali ona nije bila sama.
Tada sam otišao.
Umro sam onog dana kada se udala.
Hiljadu i kusur kilometara daleko, a imao sam osećaj da mi je bila u rukama samo sekund pre i da mi je iz ruku iskliznula.
Znam da je bila prelepa i tada. Sa velom preko lica, nekom drugom ali ne i meni.
Kada se rodio Andrija našao sam raućzlog da mi srce zakuca. Njegova majka se trudila da me zadrži, da me zavede, ali ovakav hendikepiran da je volim dao sam joj slobodu. Ali sam joj uteo Andriju.
Znam da je osetila moj dah na vratu. Sama je, bez muža... Sama je u kafani, sa Biljom elementarnom nepogodom koja samo čeka da se dogodi.
Celu noć...
Prihvatila je da mi podari celu noć iako sam ja želeo večnost, samo što sam ponovo prećutao, kukavički, prihvatio mrvicu umesto da uzmem sve.
Osećao sam njen miris po jastuku. Osećao sam njen dodir na telu i usne na usnama. Osetio sam svaki tren njenog drhtaja, svaku predju njenog bića, Bejbi je moja, bila i ostala.
Ona za razliku od mene nije bila kukavaica ni onda kada smo bili mladi, nije bila kukavica ni kada mi je telo podarila.
"Tata? Volim Miljanu!"
"Onu malu?", odgovaram Andriji koji me umesto pozdrava obaveštava.
"Nju! Doćiću do tebe, moram da..."
"Doćiću ja kod tebe", ne želim da mi skrnavi stan, želim da osećaj Dušičine prisutnosti ostane.
Ako je neko pravio greške, pravio sam ih ja. Oženio devojku koja je istala trudna. Ostala je trudna jer nisam pazio. Rodila mi dete, a zatim se izgubila i postala drugačija.
Nisam mogao da je volim kao što je ona tvrdila da voli mene, jer jedna Bejb je držala celog mene...
"Ćale... U sranju sam! Oba želi pauzu."
"Rekla ti je?"
"Rekla mi je da ima obaveze oko porodice i ne javlja mi se."
"Zato misliš da ste na pauzi?"
"Zato što se ne javlja. Nešto se dešava, a ja ne želim da je izgubim. Neću da budem kao ti!"
"Šta meni fali?", nasmejem se, onako ležerno, a znam šta mi fali. Fali mi cigla u glavu ili vremplov da ispravim sve.
"Ceo život voliš duha, znam to. I mirišeš na ženu. Ne želim da budem kao ti, neću da svoj četrdeset i peti rođendan proslavim u kafani, bez žene i deteta. Želim Miljanu, onako kako ti želiš svoju Bejbi!"
Stavljen sam u mat poziciju.
Iskrenost je nešto čime se ponosim. Ponosan sam na muškarca kog sam podigao, na način kako sam ga vaspitao. Iskrenos je nešto na čemu sam insistirao. Andrija je znao da je žena u mom životu bilo dosta, ali ni jednu nije upoznao. Na pitanje zašto, rekao sam mu istinu. Jedna je Bejbi, samo sam prećutao kako se zove.
"Onda, idemo po nju!"
Vozio sam dobro poznatim krajem grada, gledajući drvorede koji četvet veka stoje na istim mestima kao i onda. Vozio sam, davajući sve od sebe da ne zastanem, da se ne okrenem.
Da ne odem pobovo, jer kako gutam metre pod svojim točkovima zako želim da se ne vratim ovde. Poslednji put kada sam parkirao automobil na ovaj prilaz bilo i kada me je Bejbi prvi i poslednji put poljubila.
Miljana. Ćerka moje Bejbi, ako je sudeći po dvorištu i otvorenoj kapiji.
"Otkud ti?"
"Otud što me nisi pozvala ni jednom! Došao sam da razgovaram s tvojima, hoćeš da me pustiš unutra?"
"Ako mi objasniš čemu cirkus. Rekal sam ti da imam obaveze!", govori jedbo, ali njeni gestovi kazuju drugačije. Pomera se u stranu i pušta Andriju da uđe u kuću, a za njim i mene.
"Tata, ovo je Miljana. Nju želim da oženim!", ne znam koje šokiraniji pod tom izjavom, Miljana ili ja, ali boli poklon za romendan nisam mogao da dobijem.
"Drago mi je, devojčice", umalo je ne nazvah Bejbi, jer neizostavno liči na Dušicu. Ima majčine crte lica, ima njen ponos, "Imate radove?"
Nema španskig zida kog se Bejb užasavala. Nema beline celo prizemlje je u žutim tonovima.
"Preselile smo se", govori u ženskom rodu množine, "Nama se ne sviđa španski, a Zoka voli žutu. Sve smo same rešile", nastavlja da govori samo o njima, o sestrama i majci, pa uzima telefon.
Majka joj se ne javlja, ali sestra jeste i dok buduća mi snajka kuva kafu, objašnja da ima goste i moli da što pre dođu kući.
Ne bih mogao da kažem da je vreme stalo za nas. Kao da prethodnu noć nismo proveli zajedno, kao da nije čežala na mom ramenu, kada jeste. Pogleda zaključanih u istini, shvatio sam da sada, naročito sada ne mogu i ne smem da joj budem blizu. Ali ona me doziva. Ona sve vreme sedi meni nasuprot i smeši se. Nije njen smešak upućen meni. Smešak je socijalnog karaktera i upućen je svima. Žena na visini zadatka, žena koja voli svoju decu.
"Ti znaš Miljaninu mamu?"
"Znam je, u stavri ali to je priča za drugi put..."
I drugi put je došao veoma brzo.
Dok sam u svom stanu sedeo zagledan u jednu tačku, još uvek pod rukama osećao svaku krivulju njenog tela, a u nos prizivao njen miris držeći jasruk u rukama, Andrija je došao i zatekao me izgubljenog u mislima.
Slika njenog nagog tela raširenog po mom krevetu iščezla je, ali izraz Andrijinog lica bio je zaigran.
"Pa, hoćeš li mi reći?"
"Šta?"
"Šta ste glumili tamo, kao ne poznajete se?"
Kada pronađeš osobu sa kojom možeš da razgovaraš i ćutiš u isti mah, kada nađeš osobu koja jednim dodirom otera tvoje strahove, takvu osobu moraš da prigrliš i nikada je ne pustiš.
Kada staneš na liniju odbrane i suprostaviš se celom svetu samo zbog pogleda koji ti greje dušu, tada si shvatio da voliš, da si ceo.
Kada podviješ rep i odeš samo zato što si kukavica, onda znaš da je druga šansa retka. Šanse imaju hrabri.
Ili srećni.
Ona mi je dala drugu šansu, moje je da je ne prokockam.
Ona mi je pružila ruku, ali ni jedno od nas nije znalo da je sve uzaludno.
Naročito sad. Pogotovu sad.
"Tata? Ti i Dušica? Kakva je istorija?"
"Ona je meni ono što je tebi Miljana."
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Laku noć želi vam Bane
