Ako je u vinu istina u rakiji je hrabrost. Koncentracija i stabilnost su u treznom stanju. Lagao se zanesem iako je sav alkohol odavno ispario iz mene i iz vertikalnog položaja pređem u poluhorizonzalno pravo na Banetove grudi.
Zadržao me je širok zagrljaj, a u realnost vratip topli dah.
Grudi su mu još uvek bile vlažne od kupanja, s kose pravo na ramena pale su sve nove kapoljice vode, ali mu je pogleda bio sanjiv, mutan i rekla bi čežnjiv? Susrela sam se sa njegovim pogledom i u trenutku nespretnog uspravljanja položila mu ruku jednu na rame, Bože kako mu je topla koža, a drugom sam se nesmotreno uhvatila za peškir. Oko njegovog struka.
"Bejbi, komšije nisu platile kartu"
"Naravno, padam preko muškataca samo za pare", vratim mu peškir oko struka trudeći se da gledam svuda osim tamo gde vraćam peškir.
Mojoj smotanosti nema kraja, ali rešila sam da iskoristim dan, ili ono što je od njega ostalo.
"Ako ne mogu da te ogrnem", skidam jaknu tresući jednu ruku, drugom mu držim peškir, "barem mogu da se skinem", jakna je na podu, dukserica na pola puta oko moje glave, majica je krenula zajedno sa duksericom.
Osećam mu zabavljenost u smehu koji sa njegovih usana dopire, pomaže mi da se iskobeljam iz odeće, povlači mi pantalone i ljubi tik ispod kolena.
Usnama putuje od kolena prema preponama i ubrzo se nalazim u njegovim rukama.
Peškir mokar i zaboravljen ležao je pored ulaznih vrata odmah preko koje jakne...
"Ne verujem da si tu...", šapuće i sitno, sitno ujeda nedaleko od stidne usne. Bolucka, ali više golica. Nastavlja da torturiše moje butine, pre nego li mene samu, ali shvatam da je ovo tek početak.
Ovog puta ja sam sama došla na njegove noge, predala mu uzde i rekla vodi!
"Ni ja ne verujem", glas mi se gubi, dahćem i iščekujem njegov sledeći potez, već se seli na trbuh, moj pupak i polako dolazi do jedva uzvišenih grudi.
Osvaja me, milimetar po milimetar, prisvaja ono što je odavno bilo njegovo, samo što sada umesto glava koristimo duše.
Osećam Banetove usne svuda po koži, ježi me i greje istovremeno, tera me da se uvijam i izvijam, da se migoljim željno se primičem i pokušavam nogama da ga ulovima, da ga uza sebe stisnem, ali ne uspevam. On mi se izmiče i nastavlja da me muči, terajući me do zadnjih granica.
"Bane..."
"Bejbi", osetim ga u sebi, na sebi, rukama me grli, utiskuje me u sebe, ali i sebe u mene.
Ovo nije seks. Ovo nije zadovoljenje žudnje stare skoro koliko i naše punoletno doba, ovo je ozbiljno prisvajanje i ja mu se nepokolebljivo predajem. Njegova sam uvek bila, zauvek i ostala, njegova sam i bez potvrde stenjanja mog imena s njegivih usana.
Jezikom mi miluje vrat i usporava ritam. Muči me, odlaže mi vrhunac koji mi je na dohvat ruke, blizu, bliže, najbliže, a opet daleko.
Zadirkuje me. Izaziva i na kraju ponovo se zariva, puštajući me da se prebacim preko te tanane linije hvatajući nirvanu.
Ovo nije bio seks.
Ovo je bilo prepuštanje.
Ovo je bilo vođenje ljubavi potaknuto najnežijim dodirima, najdivnijim poljubcima. Onim pravim, onim nezaboravnim.
"Srećan ti rođendan..."
"Nije mogao biti srećnoji. Ti u mojim rukama."
"Ja u tvom naručju, napokon. Nedostajao si mi."
"Znam Bejbi. I ti si meni, sve ove godine... Pejča, ja... Mi smo bili otelovenje gluposti!"
"Vi ste bili vi. On glup, ti bez hrabrosti..."
"Kad se setim tvog poljubca, Bejbi... Onog kojim si mi vezala ruke iza leđa ne dozvolivši mi da više i jednu ženu doživim, onim kojim si mi oči zatvorila za ostale. U pravu si, kukavica"
"Sada više nemamo ni najmanju šansu", kažem mu crtajući srculenca po njegovim grudima.
"Sada nam preostaje samo da vreme pokaže svoje. Volim te, Bejbi. Oduvek jesam. Sada više nismo mladi, ali imamo odgovornost."
"Miljana i Andrija. Njihova budućnost, 'Prijatelju, kako ćemo'?", zadirkujem ga, čula sam negde na nekoj svadbi.
"Prijo moja, lako ćemo", smeje se, onako iskreno, od srca, spušta svoje usne prvo na moje čelo, zatim me drobi u najjačem poljubcu ikada.
Bilo je zanimljivo kada sam se skrivala od roditelja. Prvi izlasci, prve simpatije, Nenad, Mladen, Milan, Joca, Bane... Bilo je zanimljivo reći tati da se udajem. Bilo je zanimljivo sakriti prvu paklu cigareta. Pa i prvi boks prokrijumčaren uz kutiju cipela. Pa prvi put kada sam pokušala da se napijem i štucala posle prve čaše vina. Nije se znalo ko koga podupire, zid mene ili ja njega. Bilo zanimljivo kriti se i probijati granice kad si mlad i bez obaveza...
Sada su se uloge zamenile.
Bane i ja kontraverzni Romeo i Julija u izvođenju pozorišta Bejbi internacionale! Zabranjena ljubav dva starca (majka bi me ubila da me čuje, ona je mlada pa i u svojim ranim sedamdesetim), a u ulogama branitelja naše ljubavi, nisu naši roditelji već naša deca!
"Rekao sam Andriji. Nije mu sve jedno, ali moraće da svari činjenicu da nije njegova majka jedina u mom životu, a i da imam pravo na život."
"On me krivi za vaš propali brak?"
"Krivi mene, Bejbi. Samo mene. Rekao sam mu, to si meni ono što je Miljana njemu. On je obožava, a prokletstvo se prenelo sa oca na sina. Volimo žene tvoje loze!"
"Izgleda da vam je takva semka. Miljana za Andriju tvrdi da je njen prvi u svemu, ljubav, poljubac i poslednja misao. Ne smemo ovo da im useremo!"
"Šta je s nama?"
"Mi? Bane, mi smo dovoljno odrasli. Možemo bez drame da se seksamo kad hoćemo i koliko hoćemo!"
"Samo seksamo?", ujeda me za uvo, vuče kao mače kada se igra.
"Još uvek sam udata, zaboravljaš? Čak i kada mi bude dao razvod, biće pakleno. Ne želim taj pakao za tebe", ruka mi je na njegovom stomaku i polako se spušta naniže, još niže.
Udata ili ne, znam da se do muškog srca ne dolazi preko punog tanjira, ovaj stomaka. Dolazi se isključivo preko tvrdog uda i zadovoljstava. Ako nešto želim za sebe, onda, hvala Bogu, moram i da se pobrinem da dobijem. Zadovoljan muškarac, sve ovce na broju, pola posla u kući završeno.
Zadovoljna žena...e, to je već pesma u kući!
"Pakao je bio biti u istom gradu sa tobom, a bez mogućnosti da te vidim. Želeo sam da namestim trenutak našeg susreta, ali Biljana je bila kategorična. Rekla je da je rano."
"Bila je u pravu, rano je i sad, samo što mene sada više nije briga. Sada sam samoj sebi najbitnija. Bane...", povlačim ruku po njegovim bokovima, "Mi zaslužujemo nešto naše, samo naše...", prebacujem nogu preko njegovog struka jasno stavljajući neonaki natpis da ga trebam, odmah i sad. Momentalno. Trenutno.
Ne samo sada, već za ubuduće, ali to ubuduće još nije stiglo.
"Mi zaslužujemo nas!", uzima me, svakim nasrtajem naglašava slogove, daje dodatnu ozbiljnost, ali ja ne mašim poentu. Sada smo tu, nas dvoje i budućnost za nas tek počinje.
(...)
Staza srama je nešto što se obično prođe u haljini za izlazak, 'od sinoć', rakunske šminke, raščupane kose. Staza srama me je zaobišla, jer jedem doručak u lokalnoj pekari i puštam da mi se masan burek spušta niz bradu. Svašta ti se spuštalo niz bradu, zagrcnem se sama sa sobom, jogurt ne može da me povrati.
"Jedi, treba da te odvedem kući!"
"Mogu sama!"
"Moj sin se doseljava kod tebe, dakle ne možeš. Onda mi trebaš sita i odmorna, za kasnije!"
"Kasnije, Bane?"
"Mnogo puta kasnije, Bejbi" zavernički me gleda, briše mi lice...
Nepovratno je.
Sada kada je preda mnom, čak i nakon svih ovih godina, iskra je na istom mestu, tinja. Svetluca. Volim ga, mnogo drugačije nego što sam ga volela kao devojka, mnogo jače, mnogo dublje. Ljubav nije nestala. Volim ga drugačije nego što sam volela Dejana.
"Pa, hajde da ih naučimo da isprže jaja..."
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Živa...
