Mračna strana ulice《III sezona》- Završena

Zar si me razočarala?

■ANA POV■

Ana: Nisam došla da razgovara o nama.

Podigne obrvu i s tim pokaže zainteresovanost.

Ana: Zanimaju me odgovori vezani za tatinu smrt.

Obrve joj se skupe, a pogled obori na sekunde zatim pogleda u mene i odgovori. Drugi put da čujem njezin glas i shvaćam koliko mi nedostaje..

xxx: O tome ne možemo ovdje razgovarati.

Klimnem glavom blago gore pa dole i nastavim slušati šta mi ima za reći.

xxx: Ne živim više sama, ali ako dođeš u Prometejsku 42, u subotu, odgovoriti ću ti na sve što te zanima.

Trenutak u kojem nisam znala trebam li se radovati što ću saznati odgovore ili ipak da se brinem što moram čekati šest dana do toga. Ako sam čekala mjesecima na taj dan onda mogu sačekati i tih par dana još, zar ne?

Ana: U koliko sati?

xxx: Osam.

Ana: Doći ću svakako samo mi kaži gdje tačno..

xxx: Prva narušena zgrada kada se uđe u ulicu.

Nisam stigla ništa više da pitam niti da je pogledam. Zatvori vrata i ostavi me samu, kao i onda, prije mnogo godina. Samo što sam ovaj put podnijela mnogo lakše. Onoj djevojčici je srušila snove, ostavila ju je uplakanu i hladno otišla. Ali ovoj ženi koja je danas došla na vrata nije ostavila posebno razočarenje jer joj je još jednom dokazala da je ostala ista. Nikada se neće ni promijeniti.

Sve joj je važnije od vlastitog djeteta, ali ipak će naći vremena da mi odgovori na sva pitanja koja me zanimaju kada se govori o tati. Ubrzo sam došla ispred zgrade iz koje će Sara izaći kada završi. Misli su mi odlazile daleko, a onda se poput bumeranga vraćale u sadašnjost. Zvuk telefona me prekine u razmišljanju pa kada vidim tko me zove, javim se odmah.

Ana: Molim, Saro?

Sara: Jesi li to došla ispred?

Ana: Jesam. Sačekati ću da završiš pa idemo.

Tin, tin, tin. Poziv prekinut bez odgovora s njezine strane. Naslonim se na naslon i pogledam kroz prozor u nebo. Znam kada ću saznati sve zbog čega sam danima tragala, ali kao da će mi proći vječnost do te subote.. naglo otvaranje vrata me vrati u realnost.

Sara: Kajem se što sam pristala na ovo.

Njezin izraz lica me natjera da se nasmijem.

Sara: Smorila sam se nenormalno.

Dobijem pogled ispod obrva što me natjera da se još jednom nasmijem, a ona počne otpuhivati brzo. Iz torbe izvadi uplatnice i stavi ih meni u krilo.

Sara: Izvoli.

Ana: Mnogo si smiješna, Saro. Izgleda da je bolje što nisam išla.

Blago se osmijehnem pa vidim da mi se približava i spušta glavu na moje rame.

Sara: Umorna sam od života.

Vjerujem joj. Možda bih se i sama mogla složiti s tom izjavom, ali ipak mislim da ima mnogo težih života od naših. Imamo krov nad glavom i hranu kao i piće što je sasvim dovoljno pored zdravlja za ispunjen život.

Nekada se ljutimo što ne možemo imati sve u datom trenutku, a nismo ni svjesni koliko bi ljudi željelo da bude na našem mjestu, samo da imaju osnovne stvari za život.

Ana: Mogle bi večeras malo piti.

Neće štetiti nikome jedna noć u kojoj ćemo se opustiti bez dodatnih tenzija.

Sara: Nije to pametnija ideja.

Ana: Ma daj, Saro. Nismo dugo pile, možemo večeras.

Sara: Ali skloni telefon od mene i ne daj mi da pravim gluposti.

Ipak je pristala pa mi se osmijeh raširi preko usana. Večeras je noć za nas! Skloni se od mene pa mi na taj način dozvoli da upalim automobil i krenem prema marketu u kojem ćemo kupiti potrebne stvari za večeras.

Ana: Ostaviti ćemo telefone i posvetiti se sebi.

Sara: Može.

Kada smo kupile sve što smo željele, zaputile smo se prema kući. Današnji dan neće biti toliko loš koliko sam mislila da će biti. Nisam se naspavala, ali to ne utječe na događaje. Sara je tupo gledala ispred sebe i jasno joj se po izrazu zamišljenog lica moglo primijetiti da ne želi biti kući.

Ana: Budi jaka, proći će i ovo kao što je sve drugo prošlo.

Uzmem je za ruku pa prije nego što izađemo i krenemo prema kući, ostavim poljubac na njezinom obrazu.

Ana: Ne mogu preuzeti tvoje osjećaje na sebe, ali mogu prolaziti s tobom kroz sve ovo. Imaš mene, u svakom trenutku, kada želiš pričati o njemu ili o vama, tu sam da te slušam..

Sara: Ponašaš se prema meni kao da te nikada nisam razočarala.

Ana: Zar si me razočarala?

Osmijehnemo se obadvije pa odemo u kuću.