Otrov u raju

1.

Sanjao je usnulo more i zalazak Sunca kako se pomaljao na horizontu. Hodao je po toplom pesku i gledao kako se talasi lome o obalu gotovo nečujno. Nebo se preslikavalo u nijansama pastelno narandžaste boje. Galebovi su leteli daleko među oblacima u sinhronizovanom ritmu. Ovaj idiličan san jedino je narušavala neka nejasna buka koja je odudarala od ritma talasa. Bila je jako neprijatna. Ta neobična buka postajala je sve jasnija kako je nastavljao da se kreće napred. Činilo se da ne može pobeći od nje koliko god nastavljao napred. Sada je već trčao spotičući se kroz pesak i odjednom se sručio na tlo nemoćan da ustane. Panika u njemu je rasla i činilo se da će zauvek ostati tako nepomičan. San se u tom trenutku iznenada prekinuo povrativši ga u stvarnost od koje je rado bežao kada god se za to ukazala prilika...

Otvorio je oči boje meda zbunjeno trepćući. Neko je zaista lupao na vrata njegove sobe sada već jako glasno da je postalo neizdrživo za slušati. "Napred",promrsio je pospano. U prostoriju je ušao Lev, njegovo obezbeđenje. "Izvinite na ovakvom buđenju gospodine Artemise ali imam hitno naređenje da Vas odvedem nazad u Volgorod",objavio je čovek u crnom odelu. 20-godišnjak se uspravio u sedeći položaj protegnuvši ruke. "O čemu se radi ako mogu da znam?",upitao je ignorišući napad panike koji ga je polako obuzimao. "Samo mi je rečeno da Vas što pre vratim kući. Ostaviću Vas da se spremite u miru",dodao je čovek zatim napustivši prostoriju. Momak pepeljasto plave loknaste kose je uzdahnuo u čudu. Nešto loše se dogodilo to je bilo sigurno. Otišao je do toaleta umivši se hladnom vodom koja mu je zarumenela obraze. Bilo je vreme da se njegov san završi. Realnost ga je čekala..

Iz ormara je izvadio belu ispeglanu košulju i par crnih pantalona. Dok se oblačio posmatrao je svoje lepuškaste crte lica u ogledalu. Krasila ga je neobična nežna lepota. Imao je prćasti nos, čvrste ružičaste usne i preplanuo ten. Znao je da će doći dan kada će se vratiti u palatu ali nije mislio da će taj dan doći tako brzo. Izgleda da fantazija u kojoj je živeo ne može trajati onoliko koliko bi želeo. Uzdahnuo je kako bi sabrao lelujave misli koje su mu se rojile u glavi. Strepeo je od susreta sa ljudima iz njegovog života. Prošlo je dva meseca od kad ih je sve video. Zgrabio je potom tamni kaput boje trule višnje prevrnut preko stolice i otvorio vrata sobe. Bacio je poslednji pogled ka prozoru koji je ukazivao Čemerno more u daljini. Predeo je za razliku od onoga u snu sada bio tmuran i maglovit. U skladu sa onim kako se i sam osećao. Grimizna palata je čekala povratak svog princa...

*****

Vasilisa se ničega nije plašila. Volela je da sedi nadomak neba, na krovu iznad svoje sobe. Sama pomisao da bi svake sekunde mogla izgubiti tlo pod nogama činilo je da se oseća živom više nego ikada. Volela je taj rizik. Sa visine Volgorod je izgledao malo i beznačajno. Njene misli bi tada postajale jasnije, oštrije. Tu je sklapala ratne strategije kako da se izbori sa svime što joj život pruža. Jedino tada se osećala zaista slobodnom. Mogla je satima sedeti na grimiznim crepovima. Obavila je ruke oko kolena i uživala u šapatu lutajućih vetrova koji su mrsili pepeljasto plave pramenove njene kose. Bila je izuzetno lepa devojka. Lice su joj krasile visoke jagodice i pune modre usne, ali najlepši detalj njenog lica su definitivno bile oči. Sive poput oluje. Ispunjene snagom i odlučnošću. Pažnja joj se preusmerila ka gvozdenoj kapiji koja se otvarala kako bi crni Lamborghini mogao ući. Ubrzo momak svetle loknaste kose je izašao propraćen čovekom u crnom odelu. Njen čelični pogled pretvorio se u gotovo crne oblake koji su najavljivali oluju. Ustala je otresavši prašinu sa svoje kratke karirane suknje i bele košulje sa crvenom kravatom uputivši se da dočeka svog brata kako dolikuje...

*****
Grimizna palata je sijala raskošnim sjajem. Na zidovima su se nalazile renesansne slike oivičene izrezbarenim ramovima, dok je nameštaj bio moderan i jednostavan. "Dobro došao kući Artemise",objavila je prelepa žena očiju boje meda i svetle kose zalizane u visoku punđu - Darija Voronin kraljica Vjordorske monarhije. Bila je odevena u jednostavnu crnu haljinu i visoke crne potpetice. Momak ju je čvrsto zagrlio uz slabašan smešak. "Kojim povodom sam ovde?",upitao je bojeći se odgovora. Tada je iz daljine došla Vasilisa čiji je hod odjekivao hodnikom. "Zdravo mlađi brate",rekla je ozbiljno. "Zdravo Vasja", odgovorio je prošavši rukom kroz nemirne lokne. Nisu bili baš bliski već duže vreme stoga je i ovo bilo dobro koliko je moglo biti. "Hajdemo u salon kako bismo popričali na miru uz čaj",rekla je Darija uputivši se dugačkim hodnikom ka salonu čija su vrata otvorile dve služavke. Ubrzo potom majka i njena deca su seli u baršunaste fotelje kako bi obavili bitan porodični razgovor.

"Gde je otac? Verovatno je na nekom sastanku pretpostavljam",upitao je Artem ispivši gutljaj toplog čaja od ribizle. Njegova majka i sestra su se kratko pogledale uz uzdah. "Artemise, tvoj otac je na samrti i želi da te vidi. Pre manje od mesec dana saznali smo da ima redak oblik raka koji napada krvne sudove. Nažalost kasno je otkriven i brzo je napredovao", objavila je kraljica dok su joj se oči punile suzama. Mladi princ je ispustio šolju na tlo koja se iste sekunde rasprštila u hiljadu delova ostavivši grimiznu fleku na tlu. Njegovo disanje je postalo neujednačeno i vid maglovit. Nije mogao verovati šta je upravo čuo. "Zašto mi niste ranije rekle da nije dobro? Ne mogu da verujem",promrsio je sa dozom neverice i panike. Njegova majka mu je uputila umirujuć pogled uhvativši ga za ruku. "Nismo hteli da te brinemo unapred bez preke potrebe. Verovali smo da će biti bolje ali nažalost nije bilo tako",dodala je kraljica. "Hajde Arteme otac te čeka",dodala je Vasja strogim tonom. Uvek je bolje reagovala od njega u teškim situacijama. Princ se sabrao obrisavši suze koje su mu se pojavile u uglovima očiju i pošao ka odajama njegovog oca...

*****

Tadej Voronin je ležao u svilenoj postelji posmatrajući freske anđela iscrtanih na plafonu iznad njegovog kreveta. Nije mogao da ne pomisli kako će uskoro on verovatno završiti na nekom sličnom mestu. Kako mu se sudnji čas bližio sve veći nemir ga je obuzimao. Nije voleo neizvesnost. Bogatstvo koje je posedovao činilo je čuda ali samo zdravlje mu nije moglo kupiti. Jedinu stvar koja mu je bila preko potrebna. Od njegove nekada silne figure sada je ostalo gotovo ništa. Čovek nekada zanosne lepote sada je bio bleda senka svega što je nekada bio. Jedino su njegove čelične oči i dalje sjajije blagim plamenom. Njegovom krevetu se približio momak potpuno drugačije lepote od njegove. Nežan i ranjiv. Tadej je to uvek mrzeo kod svog sina. Bio je prokleti mekušac koliko god se trudio da tako ne ispadne.

"Zdravo oče",rekao je Artem sedajući na rub njegovog kreveta. Kralj je blago klimnuo glavom uspravivši se u polu sedeći položaj. Govorio je teško. Svaki pokret usana mu je donosio novi nalet bola, ali postojale su stvari koje je morao reći.

"Artemise, meni se bliži kraj. Osećam to svakim delom svoga bića. Sada je vreme da napokon odrasteš i preuzmeš moje mesto. Sudbina čitave Vjordorske je u tvojim rukama. Očekujem da igraš pametno" Artem je progutao knedlu u grlu. Znao je da nikada neće biti vladar kao što je bio njegov otac. Da nikada neće moći da bude ono što bi on želeo. Ali rekao je jedino što je mogao u tom trenutku: "Daću sve od sebe oče. Obećavam".. Čovek je drhtavim rukama skinuo srebrnu krunu sa svoje glave i stavio je na sinovljevu. "Učini me ponosnim", prošaputao je. S druge strane vrata stajala je Vasja prisluškijući čitav razgovor dok je plamen u njenom srcu goreo. Artem je dobijao na tacni sve ono što ona nikada ne bi mogla i ta misao ju je izjedala živu. Došlo je vreme da preokrene karte u svoju korist i uradiće apsolutno sve kako bi to postigla. Dokazaće čitavom svetu da je ona ta koja zaslužuje presto...

*****

Te noći dok je oluja besnela na horizontu kralj Tadej Voronin je ispustio poslednji uzdah ostavivši Vjordorsku monarhiju u žalosti. Njen najsilovitiji vladar predao je presto svom sinu potpuno drugačije naravi. Tadej je imao mnogo neprijatelja i nedovršenih posla koja su se samo prenela na Artemova leđa. Teret čitavog sveta sada je bio njegov i nije imao blage veze šta da uradi s njim...