Otrov u raju

32.

Jutro je došlo kao po kazni. Artem je sedeo na čelu stola direktno prekoputa svoje majke dok su Vasja i Taisija bile sa njegove leve i desne strane. Doručak je prolazio u nesnosnoj tišini i mislio je da će poludeti od lupanja srebrnog pribora po tanjirima. Njegov i Vasjin pogled su se susreli i varnice su bile više nego primetne. Imala ga je u šaci i primoravala da uradi nešto što se nikada do sada nije desilo.

Želela je da ona kao žensko dobije presto. Artem nije bio tradicionalnih uverenja ali znao je koliko bi to izazvalo skandal abnormalnih razmera. Da li je njegova tajna bila vredna toga? Imao je toliko da razmišlja i doduše činilo se da samo to i radi od sinoć. Nije mogao izaći iz sopstvenih misli. "Artemise, prosipaš hranu po stolu",rekla je strogo njegova majka.

Trgao se iz misli i pogledao je sa podozrevanjem. I dalje nije znao u šta da veruje. Nije mogao zamisliti da njegova majka krije išta skandalozno. Možda i nije, sigurno nije. Mada nije strano da ljudi koji imaju sve pod kontrolom i koji su opsednuti savršenošću najčešće kriju kosture u ormaru. Kosture za koje bi bilo bolje da zauvek ostanu zakopani. Tada je kraljica ustala od stola. "Izvinite me. Moram ići",rekla je nameštajući rub njene jednostavne crne haljine. Artem i Vasja su razmenili čudan pogled.

"Gde ideš majko?", upitao je Artem na šta se ona iznenadila. "Artemise da li sam dužna tebi da se pravdam? Mislim da ne. Bolje se fokusiraj na papirologiju koja te čeka u kancelariji",uzvratila je udaljivši se od stola. Vasja je takođe ustala. "Radoznali smo jutros vidim",rekla je uz provocirajući smešak zatim je takođe izašla iz prostorije znajući da je doprla do njega. Artem je uzdahnuo. Ne neće dozvoliti da sumnja u ono u šta je u potpunosti bio siguran! Ovo je samo bio momenat slabosti i ne sme se ponoviti..

"Okej, šta se dešava s tobom?",upitala je Taisija pokušavajući da isprati šta se događalo. Artem je slegao ramenima. "Ništa.. Hej imam ideju! Želiš li da odemo u avanturu?",upitao je. Taisija je zbunjeno nabrala obrve. "Zar nemaš posla? Tvoja majka je rekla..",zaustila je ali on je samo slegao ramenima. "To može sačekati. Hajde",ustao je pruživši joj ruku. Taisija je odlučila da prihvati ovaj čudan nalet entuzijazma. Makar je tako delovao. Artem je imao apsolutni plan da pobegne od svih problema danas. Makar na jedan jedini dan.

*****

"Ne mogu da verujem da smo se iskrali iz palate! Ti si danas baš avanturista",nasmešila se Taisija dok su stajali u osamljenom delu plaže gde su i prošli put bili. Nije bilo nikoga osim njih, tamnog neba i nemirnih talasa. "Da li si za plivanje dok ne krene oluja?",upitao je Artem skidajući belu košulju i krem pantalone. "Što da ne",složila se Taisija skidajući svoju cvetnu haljinicu. Ubrzo su oboje počeli da trče po toplom pesku trkajući se do mora koje ih je dozivalo.

Voda je bila sveža ali prijatna. Plivali su uprkos silovitim talasima koji su ih s vremena na vreme preklapali. Ako je jednu stvar imao zajedničku sa svojim ocem obojica su voleli more. Uvek bi pronalazio mir u nemiru talasa. Osećao se živim kao da prkosi prirodi i oluji koja se pomaljala na horizontu.

Plivali su jedno pored drugog zaranjajući u dubinu plavetnila. Korali i ribe vijorile su se oko njih u zanosnom ritmu. Kada su izronili napolje slaba kišica je već polako počinjala. "Možda bi bilo dobro da se sklonimo pre nego što se nevreme pogorša",rekla je Taisija. "U pravu si, hajde", složio se Artem iako je jedan deo njega želeo ostati tu zauvek u zagrljaju plavetnila.. Ipak tom zovu se morao odupreti...

Kiša se pojačavala i njih dvoje su zgrabili odeću koja je bila puna peska. Slane kapljice vode slivale su se niz njihova tela i mešala se sa kišom koja se pojačavala. "Prati me!",rekao je Artem potrčavši ka stenama u daljini. Taisija je potrčala za njim. Kako su se približavali stenama Taisija je shvatila da je zapravo to ulaz u pećinu.