Otrov u raju

35.

To je bilo to. Trenutak koji je iščekivao sa strepnjom zvanično je došao. Kaz je duboko uzdahnuo otvarajući vrata kafića. Katja je već stajala za šankom i pripremala prve porudžbine. Kada ju je ugledao u potpunosti se oduzeo. Ipak nije dozvolio da se to toliko vidi. Znao je da kasni nekih sat vremena ali za sve je bio kriv onaj prokleti viski. Imao je osećaj da je njegova krv zamenjena ovim otrovom od pića koliko ga je popio sinoć. Katja je podigla glavu i njihovi pogledi su se susreli. Katja je zamalo ispustila čašu koju je držala. Nemi trenutak činio se previše opterećujućim za oboje. Sama pomisao kakva je bila njihova poslednja konverzacija ulivala je dovoljno stresa...

Kaz je samo otišao ćutke da ostavi stvari i ubrzo se vratio spreman za rad. "Čujem da si hteo da daš otkaz",rekla je Katja ozbiljna prekidajući tišinu i jaz među njima koji je delovao nepremostiv poput planine. Kaz se ironično nasmešio. "Da, pa nisam uspeo u tome. Ova situacija je dovoljno neprijatna ali šta da se radi",dodao je vezujući kecelju oko struka. Katja je uzdahnula. "Ne mora biti.. mislim dovoljno smo zreli zar ne?",s nadanjem je rekla. "Naravno",kratko je odgovorio Kaz koji je krenuo ka mušterijama apsolutno neubeđen koliko može biti kul s nekim koga toliko voli a ne može imati...

Tenzija u vazduhu je bila apsolutno nepodnošljiva... Nisu progovorili skoro ni reč celu smenu oboje fokusirani na posao. Sve što su izgovarali bilo je nazivi porudžbina i ko će kad na pauzu. Ponašali su se kao potpuni stranci a ne kao da su do juče maltene bili apsolutno nerazdvojni. To je bilo jako čudno i teško za shvatiti. Kako se tako lako stvori distanca između ljudi?

Napokon je došao kraj smene. Stajali su kod lokera gde su se držale stvari i slučajno su se okrznuli vrhovima prstiju dok su otvarali svoje ormariće. Oboje su zadrhtali pomerivši se jedno od drugog... Pogledali su se oboje spustivši poglede ka podu. Kontakt očima je bio previše trenutno... Sve je bilo previše.. Bilo je krajnje vreme da odu i zaista je nešto moralo biti rečeno...

"Kaze",zaustila je Katja. On se okrenuo preko ramena. Video je da joj je teško. I njemu je bilo. Ipak ona je sama donela odluku za oboje... "Žao mi je.. zaista jeste. Samo moraš da znaš da sam ovo uradila jer te volim. To je bila najteža odluka u mom životu u to budi siguran",promrsila je tiho. "Znam... samo ne znam kako da se nosim sa time. Ne znam da li ću ikada i znati",uzvratio je stegnutim glasom zatim napustivši objekat..

Kako li će dođavola raditi s njom ubuduće? Jedva je preživeo jedan jedini dan. Duboko je uzdahnuo uputivši se na trening kako bi se otarasio makar delića besa i tuge koju je osećao svim svojim bićem...

*****
"Gde me to vodiš?", upitala je Taisija dok ju je Artem držao za ruku i sprovodio kroz skrivene hodnike palate. "Još samo malo i videćeš",objavio je. Tada su stigli ispred malene sobe koja je stajala u pustom delu palate. Otvorio je vrata i ušli su unutra. Pažljivo je zatvorio vrata za sobom.. Na zidovima su bile prelepe fotografije prirode koje su zaista oduzimale dah. Svaki kutak ove prostorije bio je ispunjen pejzažima.

"Ovo je prelepo",oduševila se Taisija zagledajući svaku sliku ponaosob. "Hvala ti.. ja sam ih slikao", odgovorio je Artem. Taisija se poprilično iznenadila. "Nisam znala da voliš da fotografišeš! Zaista si talentovan",pohvalila ga je na šta je on pocrveneo. "Ti si prva osoba kojoj sam pokazao ovu sobu. Drago mi je da ti se sviđa", dodao je uz smešak. Taisija se takođe nasmešila privukavši ga u topao poljubac. "Ako ti je namera bila da se osetim posebno, uspeo si u tome",prošaputala je između poljubaca.

"Provalila si me",ponosno je rekao Artem opet je poljubivši. Dok su se ljubili Artem je osetio dobro poznati osećaj.. osećaj od kog je zazirao. Gubio je kontrolu. Ne, fokusiraj se - pomislio je. Taisija ga je privukla bliže sebi naslonivši svoje ruke oko njegovog vrata. On se borio za dah ali nastavio je da je ljubi i skida njenu lepršavu majicu. Tada je skinuo svoju košulju i pantalone. Poneo ju je na kauč koji je stajao na sredini sobe. Njihovi dodiri postajali su sve topliji. Artem se osećao kao da ništa od ovoga nije stvarno. Kao da su sva ova osećanja previše za jednu osobu. Kao da će se desiti nešto loše ako dopusti sebi da  spusti gard...