"I wish" by LoRa Styles* (Harry Styles Fanfiction) [Završena/Completed] ✔

9. DIO ✔

Ostatak dana sam se radovala sa Miom i Ivonom, ali sam pomalo bila zabrinuta. Odlučila sam nazvati Danijela. Moram mu to priopćiti da vidim kako ćemo dalje.
Danijel: Heej, pa ne bi se sjetila javiti.
Lorena: Heej, ma sorry nekakva je zbrka cijeli dan u kući pa nisam imala vremena. Nego zovem te jer moramo razgovarati o nečemu veoma važnom.
Danijel: Da li je sve uredu?
Lorena: Ma jeste, ne brini. Ne mogu ti reći preko telefona. Možeš li doći tu u park ispred zgrade?
Danijel: Da naravno, stižem odmah.
Lorena: Važi vidimo se.
Danijel: Volim te.
Lorena: I ja tebe...
Prekinula sam i duboko uzdahnula. Iz nekog razloga sam bila jako nervozna. Šta da radim. Da li da prekinemo? Kako će to sve funkcionisati na daljinu? Nabrzaka sam se obukla i krenula.
Ivona: Gdje ćeš?
Lorena: Idem se naći sa Danijelom. Moram mu reći za London.
Ivona: A daa, pa šta ćeš mu reći?
Lorena: Pa ne znam ni ja još. Reći ću mu kako jeste, da se selimo i sve to samo ne znam šta će biti sa našom vezom.
Ivona: Ajoj...'Ajde sretno, držim ti fige.
Lorena: Huu, hajde vidimo se.
Ivona: Bay. Izašla sam. Park nije bio daleko. To je onaj park u kome smo se prvi put poljubili i kada me je pitao da budemo u vezi. Ugledala sam ga. Sjedio je na klupi.
Lorena: Heej.
Danijel: Heej.
Poljubio me.
Danijel: I šta je bilo?
Lorena: Pa ovako...Ja...Ja se selim u London...
Danijel: U London?
Lorena: Da...Mama i tata su odlučili da tamo idem na fakultet...Ja, Ivona i Mia.
Danijel: Pa ne znam šta da ti kažem...
Lorena: Šta će biti sa našom vezom?
Danijel: Kako misliš šta će biti? Ako se zaista volimo daljina neće biti problem.
Sjetila sam se Harryevih riječi i on mi je isto to rekao, pa me na kraju ostavio na cjedilu.
Lorena: Da...
Danijel: Ne brini, sve će biti u redu.
Zagrlio me je. On misli da će sve biti u redu isto kao što je i Harry bio govorio. Sve me je to podsjetilo na njega. Suza mi je skliznula niz obraz. Zašto već jednom ne mogu prestati misliti na njega? Zašto me stalno proganjaju misli o njemu. Sve me podsjeća na njega.
Danijel je primijetio da su mi suzne oči.
Danijel: Nemoj plakati. Šta ti je?
Lorena: Ma ništa samo...Samo se bojim...
Danijel: Ma nemaš se čega bojati. Sve će biti u redu.
Lorena: Nadam se...
Ubrzo je prošlo i tih mjesec dana. Za sedam dana se kreće na u školu (ja i Ivona na fakultet, Mia u 4. srednje) i bilo je vrijeme da krenemo u London. Sve je već bilo sređeno. Naši roditelji su bili veoma nervozni, a i nas tri.
Mama: Jeste li sve spakovale.
Mia: Jesmo mama.
Tata: Hajde onda idemo da ne zakasnimo.
Brzo smo uletjeli svi u auto i krenuli. Kroz prozor sam promatrala Beograd, jer ga još zadugo neću vidjeti. Kako ću se ja snaći tamo u Londonu? Ipak je to veliki grad u odnosu na Beograd? Stigli smo na aerodrom. Tamo su nas čekali Ivona, njeni roditelji i brat i Danijel. Izašli smo.
Lorena: Hej.
Oni: Ćao.
Sada je bilo vrijeme za objašnjavanja i predavanja.
Ivonina mama: Dakle morate biti vrlo oprezne jer tamo ima svakakvih budala, nije to kao u Beogradu.
Ivona: Ma ok mama nismo male. Zakasnit ćemo na avion.
Ivonin tata: Nećete vi zakasniti. Znači što se tiče stana, evo vam adresa. To dajte taxisti kada izađete na aerodromu. On će vas odvesti tamo. U tome stanu živi jedna djevojka tako kao vi, vaša vršnjakinja i ona traži neke cimerice jer ne želi biti sama. Normalna je cura, malo smo se raspitivali o njoj.
Ivona: Ma ok tata sto puta ste nam do sada to ponovili.
Mama: Uredu dakle spremne ste?
Mi: Jesmo!
Bilo je vrijeme da krenemo u avion. Zagrlila sam se i izljubila sa svima. Malo sam i plakala. Ipak su to sve ljudi koje volim.
Danijel: Nedostajat ćeš mi.
Lorena: I ti meni.
Danijel: Volim te.
Lorena: I ja tebe...
Zagrlili smo se i poljubili. Polako smo krenule. Prije ulaska smo se okrenule i mahnule svima. Duboko sam uzdahnula i ušla unutra. Ovo mi je bio prvi let avionom pa sam bila pomalo uzbuđena. Sjele smo na svoja mjesta. Mia i ja smo sjedile jedna pored druge, a Ivona na mjestu preko puta nas. Pred nje je sjeo neki zgodan dečko i ona nam je odmah počela davati signale očima. Nas dvije smo se počele smijati. Put je bio veoma ugodan. Mia i ja smo pričale o Londonu, a Ivona je cijelo vrijeme flertovala sa tim dečkom koji je bio Englez. Tipično za nju. Avion je počeo slijetati. Kako se avion sve više spuštao tako je uzbuđenje u meni sve više raslo. I sletjeli smo. Polako smo ustale. Vidjela sam da su Ivona i onaj dečko na rastanku razmijenili brojeve. Ne bi ona izdržala. Došla sam do izlaza. Predamnom se nalazio London. Da, čuveni London. Iako smo bile na aerodromu nekako sam se osjećala drugačije. Kada smo izašle sa aerodroma bile smo presretne. U Londonu među Englezima. Sve je nekako drugačije nego tamo na Balkanu. I zrak je nekako drugačiji. Ivona je iz džepa izvadila papir sa adresom na koju trebamo ići. Zaustavile smo jedan taxi, ušle i dale mu tu adresu. Ubrzo smo stigle pred neku zgradu. Ta djevojka se zvala Megan. Znale smo i broj stana pa nam nije bio problem naći. Pozvonile smo. Malo će u početku biti neprijatno jer ipak nije baš svejedno živjeti u istom stanu sa potpunim neznancem.
Megan: Heej. Vi ste sigurno moje buduće cimerice.
Lorena: Hahaha, pa da.
Megan: Hajde, uđite, sigurno ste umorne.
Ivona: Ma i nismo puno.
Ušle smo. Stan je bio stvarno moderno uređen, sve je bilo prelijepo, a i Megan je bila stvarno prelijepa. Bila je veoma visoka. Imala je predivnu, dugu ravnu, plavu kosu i oči. I da bila je veoma prijatna osoba.
Megan: Slobodno se raskomotite i nemojte se stiditi jer je ovo od sada i vaš stan. Tražila sam neke djevojke jer mi je malo neobično da živim sama, a i stan je prevelik da bih sama živjela u njemu.
Mia: Ma da.
Pokazala nam je kuću i naše sobe. Stan je stvarno bio ogroman. Raskomotile smo se i sjele u dnevni boravak. Dugo smo se upoznavale sa njom i pričale o svemu i svačemu. Stvarno je super. Tada se začulo zvono na vratima.
Lorena: Očekuješ nekoga?
Megan: O da oprostite mi molim vas. Zaboravila sam da vam kažem. Dolazi mi dečko.
Ivona: Ma nema veze.
Mia: Oprosti ti nama. Ne želimo vam smetati. Ako želite mi ćemo izaći negdje.
Lorena: Da. Ionako se moramo malo upoznati sa Londonom.
Megan: Ma ne ni slučajno. Neka vas tu. Usput se možete i upoznati sa njim. Ionako ćete se često viđati jer on svaki dan dolazi ovamo.
Ivvona: U redu. Ako želiš.
Otišla je da otvori. Stvarno je predivna. Sada će joj doći dečko, a mi joj tu smetamo ali ona ne želi da odemo. Samo mi je čudno zašto ne živi sa njim već traži cimerice, a on svakako dolazi svaki dan.
Čule smo da razgovaraju u hodniku. Vjerovatno mu govori da smo mi tu. Čuli su se koraci. Megan je ušla u dnevni.
Megan: Dakle, ovo je moj dečko. Možda će vam biti malo čudno ali...
Zašto bi nam bilo čudno? Tada je u dnevni ušalo...HARRY! Srce mi je na trenutak stalo. Pogled mi se zaustavio. I on je ustuknuo i pogledao me ravno u oči. U tom trenutku sam mislila da ću umrijeti.