"I wish" by LoRa Styles* (Harry Styles Fanfiction) [Završena/Completed] ✔

30. DIO ✔

Izašla sam iz sobe i krenula niz stepenice. Tada je Harry izašao iz svoje sobe.
Harry: Gdje ćeš?
Lorena: Idem, nema smisla da ostanem...Samo se nadam da ćeš kada se sazna istina shvatiti kakvu si grešku napravio.
Samo je šutio. Čak neće ni pokušati da me zaustavi. Bojim se da me uopće više i ne voli. Tada je iz svoje sobe izašao Niall.
Niall: Lorena, gdje ćeš?
Lorena: Idem u hotel...Na neko vrijeme...Ali viđat ćemo se ne brini...
Niall: Pa šta se dogodilo?
Lorena: Ma nije bitno. Dođi ponekad na palačinke.
Zagrlili smo se.
Niall: Ali...
Lorena: Žao mi je Nialler, ali moram otići...Javit ću vam u kome sam hotelu odsjela pa da se možemo vidjeti.
Niall: U redu...Nadam se da ćete se pomiriti...Nisam znao da je toliko ozbiljno...
Lorena: Očito jeste...Hajde vidimo se i pozdravi ostale i reci im da se ne brinu. Javit ću vam gdje sam.
Niall: U redu...Čuvaj se...
Lorena: Hoću, ne brini. Bay.
Niall: Bay.
Harry je cijelo vrijeme samo stajao na stepenicama. Imao je neki hladan pogled, bez ikakvih emocija, ničega. Kao da se preko noći promijenio. Izašla sam iz kuće. Oči su mi bile pune suza, ali sam ih obrisala i prije nego što su potekle. Ne želim da plačem. Samo želim da se sazna istina i da Harry shvati da ja nisam Megan, da ga ja zaista volim. Najveći problem mi je snimak. Ako ga ne pronađem, niko pa čak ni Harry mi neće vjerovati da je ikada i postojao. Na tom snimku je cijela moja sudbina...Nazvala sam Harolda(taxixstu) da dođe po mene jer sam se osjećala nekako najsigurnije. Rekao je da odmah stiže. Sjela sam na jednu klupu i čekala. Bila sam premorena od svega. Sve je ovo previše za mene. Do prije par mjeseci sam bila obična tinejdžerka sa normalnim životom kojoj bi jedini problem bio kada bi joj iskočila neka bubuljica. A vidi me sada. Nalazim se u Londonu, sjedim sva uplakana ispred kuće Harrya Stylesa. Kako, zašto? Otkud me uopće tu? Sudbina ili šta? Nemam pojma. Možda bi najbolje bilo da nikada nisam ni osvojila one VIP ulaznice. Možda bi najbolje bilo da sam samo otišla na koncert kao naobičniji fan, promatrala ih negdje iz zadnjeg reda, veselila se i sve bi ostalo u najljepšem sjećanju. A ne ovako...Ne može biti gore...Bolje bi bilo da sada samo sjedim u sobi i saznajem nove informacije o One Directionu i nerviram se kada vidim kako se neke fanovkinje slikaju sa njima i maštam da sam na njihovim mjestima. Da se svaki dan mučim da me primjete na Twitteru i da me barem jedan od njih followuje. Da promatram slike Harrya i njegove nove djevojke Megan jer bi sigurno još uvijek bili zajedno da nije bilo mene i da zajedno sa Ivonom, Miom i Teom komentiram njen izgled i razmišljamo da li bismo mu se ikada mogle svidjeti. Bolje bi bilo da sada šetam po parku sa Danijelom, da budem zaljubljena u njega, a da 1D ostane samo jedna neostvarena želja. Ali očito je sudbina odlučila drugačije i ja ne mogu protiv toga. Ukratko, samo jedna poruka za nagradnu igru mi je promijenila život. Sada je gotovo. Nema nazad, samo naprijed i nema odustajanja. To mi ne pristaje. Kada je već trebalo biti ovako, neka bude. Tada me je trgnuo zvuk sirene automobila. To je bio Harold. Ustala sam, uzela kofere i ušla u auto.
Lorena: Dobro jutro.
Harold: Dobro jutro, dijete. Kako si?
Lorena: Bilo je i boljih dana...Vi?
Harold: Ah, ne volim se žaliti...Uvijek može biti gore.
Lorena: Sumnjam da meni može biti gore od ovoga.
Harold: Opet neki problemi?
Lorena: Ma da...Ne znam šta da vam kažem...
Harold: Slobodno mi se možeš povjeriti. Svakome je potrebno da se nekome izjada. Samo mi najprije reci, kuda idemo.
Lorena: Pravo da vam kažem, nemam pojma...U neki hotel...Bilo koji, nije ni bitno.
Harold: U redu. A sada ti meni polako počni pričati.
Lorena: A ne znam odakle da počnem.
Harold: Pa najbolje bi bilo od početka.
Lorena: Hah, a u redu, ali onda morate tražiti neki udaljeniji hotel ako želite da vam sve ispričam.
Harold: Nema problema.
I tako sam ja započela svoju priču. Cijelo vrijeme me je pažljivo slušao. Nekoliko puta sam bila na ivici suza, posebno kada bih došla do dijela kada smo Harry i ja bili sretni. Bojim se da se to više nikada neće ponoviti. Kada sam završila, Harold me je malo zabrinuto pogledao.
Harold: Pa ti stvarno imaš problema i to previše za svoje godine.
Lorena: A ne žalim se ja bez razloga.
Harold: Pa vidi, što se tiče toga snimka, ja sam bio svjedok kada si pobjegla sa njim onu večer tako da mogu svjedočiti za tebe kada god to bude potrebno.
Lorena: Ah, pa da. Skroz sam zaboravila na to. Zaista biste to učinili?
Harold: Zašto da ne? Volim pomagati ljudima i uvijek želim da je pravda zadovoljena. Što se tiče mog imenjaka...Mislim da te on voli ali je malo zbunjen. Moraš ga shvatiti.
Lorena: Znam, znam. Razumijem ja svakoga, ali je problem u tome što niko ne razumije mene.
Harold: Ja te u potpunosti razumijem.
Lorena: Još uvijek volite onu ženu o kojoj ste pričali?
Harold: Da...Punih 20 godina...
Lorena: I zaista ništa ne možete učiniti?
Harold: Bojim se da je prekasno...
Stigli smo do jednog hotela i Harold se ispred parkirao.
Harold: Evo nas. Ovo je jedan jako udoban hotel, mislim da će ti tu biti lijepo.
Lorena: Ma hoće. Hvala vam puno. I za prijevoz i za razgovor.
Harold: Ma u redu je. I drugi put.
Platila sam mu i izašla iz taxija. Hotel je bio klasični. Ni velik, ni mali, ma taman za mene. Uzela sam kofere i ušla unutra. Uzela sam ključeve za sobu i otišla da se raspakujem. Kada sam sve to završila, sjela sam na krevet i gledala kroz prozor. Vani je bila opća zbrka, tipičan radni dan u Londonu. Svi nekuda jure, neki na posao, neki u školu, svi su u pokretu. Vozači nervozno sviraju zbog gužve, ljudi se sudaraju jer niko ne gleda kuda ide, svi su nečime zauzeti...A šta je sa mnom? Ponovo sam usamljena...Izgubljena...Sada bih se najradije vratila mami i tati u Beograd, ali moram nastaviti školovanje. Ali što je najgore ni tamo nemam mira. Tu je Lauren i njena ekipa, tu je cijela škola koja ima pogrešno mišljenje o meni. Pogotovo sada kada se proširi trač o mome odlasku iz kuće. Ne znam šta da radim...Na Twitter, Fb ili bilo kakve društvene mreže ni ne pokušavam da ulazim jer bi mi poslije toga bilo još gore. Jedina osoba koja bi mi u tome trenutku mogla pomoći je bila moja mama. Odlučila sam je nazvati da vidim šta ona i tata rade. Užasno mi nedostaju. Nazvala sam ih. Nakon par sekundi, mama se javila.
Mama: Molim?
Lorena: Ejj, mama.
Mama: Lorena! Pa odkad te nisam čula. Kako si mi, šta radiš, gdje je Mia, jeste li u školi?
Lorena: Ma sve je u redu. Dobro smo...Sve super.
Mama: Aha. Znaš kako mi je drago što te čujem. Ja ne želim da tebe zovem jer uvijek mislim da bih te mogla ometati u nečemu.
Lorena: Ma ne. Gdje je tata?
Mama: Evo ga čita novine. Kaže da te puno pozdravim.
Lorena: Pozdravi i ti njega.
Mama: Hoću, hoću.
Lorena: Znaš...Mnogo mi nedostajete...
Mama: A i ti nama zlato...I ti i Mia. Znaš, razmišljali smo da možda dođemo na par dana.
Lorena: Stvarno?
Mama: Da.
Lorena: Ah, pa to bi bilo super.
Mama: Eto, dogovorit ćemo se. Hajde nemoj više trošiti. Nazvat ćemo te mi večeras osim ako nemaš nekakvih planova.
Lorena: Nemam, nemam slobodno nazovite.
Mama: Lorena...Da li si dobro?
Lorena: Jesam. Zašto?
Mama: Nekako si mi čudna...
Lorena: Ma samo ti se čini...Sve je super.
Mama: Kako ti kažeš. Hajde, čujemo se.
Lorena: Važi, bay.
Mama: Bay.
Prekinula sam. Bilo mi je nekako lakše nakon ovog razgovora. Najviše od svega bih željela da sada da mogu zagrliti svoje roditelje, ali su oni kilometrima daleko. Tada mi je zazvonio mobilni. To je bila Mia.
Lorena: Molim?
Mia: Pa gdje si ti?
Lorena: A evo me...Gdje ću u đavola biti.
Mia: Pa jesi li ti normalna? Svako malo nestaješ!
Lorena: U redu, Mia. Ne moraš se sada derati.
Mia: Izvini, ali brinem se. Šta se dogodilo?
Lorena: A šta će se dogoditi? Posvađali smo se.
Mia: I šta sada planirate svaki put kad se posvađate da jedno odlazi od kuće?
Lorena: Ne...Ali ovo je ozbiljno.
Mia: Pa šta je bilo?
Lorena: Izvini ali...Ne mogu ti reći...
Mia: Zašto? Nemaš povjerenja u mene?
Lorena: Nije stvar u tome.
Mia: Nego šta je onda?
Lorena: Stvarno ne mogu da ti kažem. Ionako više nije ni bitno.
Mia: U redu ne moraš reći šta se dešava, ali se barem vrati kući.
Lorena: Ne mogu sada...
Mia: Jooj meni s tobom. Daj barem reci u kome si hotelu.
Rekla sam joj adresu.
Mia: U redu. Dolazim kasnije. Nemoj mi negdje pobjeći.
Lorena: Neću, ne brini.
Mia: 'Ajde, dolazim.
Lorena: Važi.
Prekinula sam. Šta sada da joj kažem? Ne mogu joj reći za Zayna. Pa stvarno ovo što se meni dešava nema ni u filmovima. Nakon nekih 15-ak minuta je stigla. Sa njom su bile Ivona, Eleanor i Sam.
One: Heej.
Lorena: Heej.
Jako sam ih sve zagrlila. Sjele smo na krevet.
Ivona: Jesi li dobro?
Lorena: I ne baš...
Eleanor: Vidjet ćeš da će sve biti u redu. Razgovarat ću ja kasnije sa Hazzom.
Lorena: Počeo je da sumnja u snimak...
Sam: Nema veze. Ja ću mu to objasniti. Ipak sam ja onaj dan bila sa tobom i vidjela sam ga svojim očima.
Lorena: Hvala vam.
Mia: Je li se meni čini ili vas tri nešto mutite?
Eleanor: Ma ne. Samo razgovaramo o svađi.
Ivona: Ipak mislim da vi znate nešto što Mia i ja ne znamo.
Mia: Slažem se.
Lorena: A dajte djevojke, znate da nije tako.
Mia: Nadam se. Inače ću se jako naljutiti na tebe.
Sam: Ne brinite. Sve znate.
Ivona: E tako je bolje.
Razgovarale smo nekih sat vremena. Pokušavale su me oraspoložiti i priznajem da malo i jesu, ali sam i dalje bila jako pokisla.
Mia: Ja bih trebala krenuti polako jer imam neke testove sutra pa moram učiti.
Ivona: Važi. Idem onda i ja.
Eleanor: Idem i ja da razgovaram sa Harryem.
Lorena: U redu. Hvala vam.
Sam: Ja ću ostati još malo sa tobom.
Lorena: Hvala ti.
One: Hajde vidimo se.
Zagrlila sam ih sve.
Lorena: Vidimo se. Hvala vam što ste došle.
Eleanor: Uvijek smo tu za tebe.
Lorena: Znam i hvala vam na tome.
Otišle su. Ostale smo Sam i ja.
Sam: E sad idemo.
Lorena: Kuda?
Sam: U onu agenciju. Moram razgovarati sa onom mojom prijateljicom da vidim u čemu je riječ. Moramo pronaći snimak.
Lorena: Ajooj, pa vidi me na šta ličim.
Sam: Ma super si. Hajde idemo.
Na brzinu sam obukla jaknu i izletjele smo napolje. Ušle smo u Samin auto i krenule prema agenciji. Stigle smo za nekih 20-ak minuta.
Sam: Hajde idemo.
Izašle smo iz auta i ušle unutra. Došle smo do jedne kancelarije.
Sam: Hajde, uđimo unutra. Tu radi moja prijateljica.
Lorena: Idi ti, sačekat ću te ja ispred.
Sam: U redu.
Ušla je unutra. Ja sam se okolo vrtila. Bila sam pomalo nervozna. Sto misli mi se vrtilo po glavi. Čekala sam jedno 10-ak minuta. Bila sam jako nestrpljiva pa sam krenula da uđem u kancelariju, ali sam se u tom trenutku sudarila sa nekim tipom koji je izlazio iz kancelarije.
Lorena: Izvinite.
Xxx: Pa pazi malo.
Kada sam čula njegov glas, nešto me je jako presjeklo u grudima. Bio mi je tako poznat. Tada sam se sjetila. To je bio onaj tip koji je bio sa Megan ono večer. Sjećam mu se glasa i to vrlo dobro. One njegove riječi u kojima je govorio da je spreman da me ubije su ostale duboko urezane u meni. Pogledala sam ga ravno u oči. Mislim da je znao ko sam. Brzo je prošao pored mene i izgubio se u gomili zaposlenika. Tada su izašle i Sam i njezina prijateljica.
Sam: Eej, Lorena, moram te upoznati sa svojom prijateljicom. Ovo je Viktorija.
Lorena: Lorena, drago mi je.
Viktorija: I meni.
Sam: Inače, Viktorija ne zna ništa o snimku. Morat ćemo se obratiti nekome drugom.
Lorena: A ko je onaj tip koji je upravo izašao iz ureda?
Viktorija: Ah, to je Michael inače moj dečko. Radi ovdje kao i ja. Bio je tu slučajno kada je došla Sam pa je i on sa nama razgovarao. Rekao je da će nam pomoći.
Lorena: Sam, možemo li krenuti?
Sam: Je li sve u redu?
Lorena: Ne osjećam se baš dobro. Moramo nazad u hotel.
Sam: U redu, idemo. Hvala ti Viktorija vidimo se.
Viktorija: Vidimo se.
Sam: Lorena, šta se događa?
Lorena: Taj Michael, kako li se već zove. On je Meganin ljubavnik.
Sam: Ma daj ne lupetaj.
Lorena: Ne lupetam, ozbiljno ti kažem.
Sam: Otkud znaš?
Lorena: Prepoznala sam mu glas.
Sam: Aaa. Pa ne možeš tvrditi nešto po glasu. Ima sto onakvih glasova.
Lorena: Nema. Nikada ne bih zaboravila onaj grubi, promukli glas. On je uzeo snimak.
Sam: Ma ne...
Lorena: Daj Samantha, poveži! On radi tu, ima pristup svemu i pomaže Megan. To je to. Kada smo se sada sudarili, pobjegao je kao muha bez glave. Zna ko sam ja.
Sam: Ne znam šta da ti kažem.
Lorena: Vjeruj mi Sam, znam o čemu pričam.
Sam: U redu, vjerujem ti, ali ne možemo ga tek tako optužiti...Moramo imati neke dokaze, a ne znam ni kako da to uradim Viktoriji.
Lorena: A zar nije bolje da na vrijeme sazna da je vara i da je kriminalac?
Sam: Pa jeste ali...Trenutno smo bespomoćne...
Sjele smo u auto. U glavi mi je bila totalna zbrka. Ne znam šta više da mislim. Šta ako je Sam upravu i ako ja samo to umislila. Ali nisam. Sigurna sam da je ono on. Cijelim putem nismo riječi progovorile. Nismo znale šta da kažemo. Plakalo mi se, ali kao da su se sve suze potrošile. Jednostavno nisu mogle da poteku. Zaustavile smo se pred hotelom.
Sam: Eto nas. Idem ja sad da razgovaram sa Harryem i da mu kažem da je snimak stvaran, a ti se lijepo odmori i dobro razmisli o svemu.
Lorena: U redu, hoću. Vidimo se.
Sam: Vidimo se.
Izašla sam iz auta i ušla u hotel. Otišla sam u sobu i zaključala se. Šta sad da radim? Šta da mislim? Život mi se pretvara u film. Samo ne zna da li će biti sa sretnim ili tužnim završetkom. Imala sam propušteni poziv od Liama. Nisam željela da se brinu pa sam ga ja nazvala. Razgovarala sam i sa njim i sa Niallom i Louisom. Samo nisam sa Zaynom i Harryem...Nakon razgovora sam legla na krevet i buljila u plafon. Bilo je tek 16:ooh, ali sam bila previše umorna pa sam zaspala. Probudilo me je kucanje na vratima. Otvorila sam oči i bio je mrkli mrak. Polako sam se ustala, upalila svjetlo i pogledala na telefon. Bilo je 23:ooh. Spavala sam punih 7 sati. Bila sam pomalo uplašena. Ko bi mogao biti u ta doba noći? Polako sam otključala vrata i otvorila ih pomalo nesigurno. Tada sam ostala zatečena. Preda mnom je stajao Harry...