The Mafia Princess|✔

10. Oči boje haosa.

Ona je anđeo bila.

Sa greškom - bez krila.

Moj san.

*

Ispijajući poslednju flašu viskija dostupnu u mojoj sobi, na balkonu sobe tačnije, zazvonio mi je telefon. Nakon što ga verovatno nisam čula prvih par puta dok je zvonio, taman koliko sam stigla, prekinuo je. Uočila sam da je 4.52am. Ostavila sam ga na stolu i taman krenula ka kupatilu da se dobro ispovraćam, ponovo je zazvonio. Dohvatila sam ga i u žurbi krenula ka kupatilu. Pritisnula sam zelenu slušalicu a nakon toga sve što sam ovo veče popila je upravo izašlo iz mene.

„Hej. Jesi dobro? Šta se dešava?", dopirao je glas iz slušalice.

„Robin, brate", obrisala sam usta rukavom i naslonila se na kadu.

„Šta je bilo?", ponovio je.

„Ništa nego... trebaš mi", to trebaš mi sam izgovorila tiše jer očigledno da nikada nikog nisam pitala za pomoć, a nije mi ni bila potrebna ali sada...

„Očekivao sam tvoj poziv. Čuo sam sve", napomenuo mi je to.

„Sjajno onda, budi na starom mestu u 9.00am", podigla sam se i krenula ka krevetu.

„Vidimo se", a zatim sam prekinula i utonula u san.

***

Umorno sam otvorila oči i prvo što sam uradila jeste pogledala na sat. 8.50am. Sranje! Pridigla sam se, zbacila pokrivač sa sebe i u žurbi isprala zube. Kožna jakna, telefon i ključevi. Kako uvek zaboravim? Okrenula sam se i dohvatila pištolj sa stola, pritom gurajući u njega municiju. Izletela sam iz sobe i usput se zakucala u spremačicu.

Sjurila sam se sa stepenica i kako nije bilo nikog u dnevnoj, što je još bolje za mene, nestala odatle.

Kada sam parkirala motor ispred, sada već oronule kuće, ugledala sam Robina kako stoji na tremu. Na licu mu je zaigrao osmeh kada me je video. Naime, najbolji smo drugovi od kako znamo za sebe, samo što je sudbina imala drugačiji plan za nas. Njegov otac i moj su se još davno posvađali i zabranili nama da komuniciramo, što naravno nismo ispoštovali. On sada vodi neke manje grupe bandi u Las Vegasu ali su rasprostranjene gotovo po celoj državi. Kada sam mu se približila pokušala sam da zadržim neki hladan izraz lica a čim smo ušli u kuću zaletela sam se na njega i zagrlila ga kao da sam davljenik u moru koji se drži za slamčicu spasa.

„Whoa, oborićeš me, mala", naglasio je to mala što je izazvalo da se odmaknem i lupim ga u prsa.

„Ja mala, pa pogledaj koliki si", ta moja rečenica je izazvala da se široko nasmeje otkrivajući red blistavih belih zubi. Isti je kakvog ga pamtim. Braon, gotovo crna kosa, zelene oči i rupice na obrazima. Bože kako je to slatko. Jesam li ja to rekla slatko? Fuj. Ja ne govorim takve reči. Pretvoriću se u pepeljugu.

„Kako si lepa. Pa pogledaj se, bože kako si mi samo nedostajala", izgovorivši to samo me je iznenada zagrlio što je mene malo zateklo. Mislim, ne voli da se grli, a ni ja. To je kod nas retkost.

„I ti meni Rob", zacvilila sam.

„Sećaš se ove kuće?", upitao je odmaknuvši se od mene i prošavši prstom po prašini na stolu, na kome je stajala slika. Slika nas dvoje, kada smo imali pet ili šest godina.

„Mhmm. Nedostaje mi to, znaš? Kada smo bili bezbrižni i jurcali se po ovoj kući usput rušeći sve što nam se nađe na putu", rekavši to uzela sam ram i dunula njega pritom skidajući prašinu koja je otkrila nas dvoje na moru. Bili smo zagrljeni, onako kao kad se prvačići zagrle pred slikanje, dok je u pozadini bio pas labrador. Ovo je jedna od lepših slika, definitivno.