The Mafia Princess|✔

17. Ispravno je raditi pogrešne stvari.

I niko nikada neće znati, osim nje i mene.

*

Krećemo se ka... nepoznatoj destinaciji. Buljim u prazno dok Lucas vozi.

Na šta je mislio Albert kada je spomenuo majku? Ako je otac lagao, Blake će poludeti. A Asher, pa, on sluša oca šta god da kaže.

Trenutno smo na parkingu, u blizini bankomata.
"Znaš šifru?", upitao je, parkirajući auto. Podigla sam obrve na to, na šta je promrmljao "U redu", otvorio je vrata, puštajući da hladni jutarnji vazduh uđe, a zatim ih zatvorio.

Zavalila sam glavu na sedište i u vreme kada sam ukucala šifru na mobilnom, pristigla mi je poruka.

Peron 12, aerodrom.
Čekaće te novac.
-R.

Robin. Nasmejala sam se na to. Obećani novac, od trgovine sa oružjem, napokon je moj.

Naime, Rob i ja, ostali smo u kontaktu, svih ovih godina tako što smo prenosili robu sitnim dobavljačima.

On je krupna zverka, koja prima robu od mene i prosleđuje dalje, a ono što ja dobijam jeste novac kojim kupujem novu robu i šaljem njemu, nazad.

Naravno, polovina tog novca je sakrivena, dok ostala polovina služi za aukcije. Aukcije oružja. Nisam davno bila, moram se više posvetiti tome kada se vratim.

"Trideset pet hiljada i trista dolara", je bila prva rečenica koju je izgovorio pri ulasku u automobil.

Nakrivila sam glavu i upitala:
"Kako si...", prekinuo me je, u pitanju o tome kako je provalio šifru.
"Imam svoje načine", blago se nasmešio i pokrenuo auto.

Prošli smo žutu tablu na kojoj je precrtano "Dafen", što znači da smo van sela, a ispred nas se pojavila tabla sa tri nova pravca.

Desni put vodi nazad ka Hongkongu, onaj u sredini vodi ka selu Lei Jue Mun, dok levi ka auto-putu. I da, krenuli smo na auto-put.

Zaustavili smo se na prvoj pumpi na koju smo naišli, za par sendviča i pića.
Dohvatila sam snop novčanica i Lucasu dobacila hiljadu dolara da napuni gorivo, na šta je prevrnuo očima.

Dok sam hvatala sve jestivo što se nalazilo na rafovima, na ekranu sam videla vest o glavnim krijumčarima.
Pogledala sam u pravcu Lucasa, kroz staklo, primetila sam da stoji naslonjen na auto i jednom rukom drži crevo kojom puni gorivo, dok drugom razgovara telefonom. Suzila sam oči ali ubrzo pažnju mi je odvuklo nešto drugo.

"Hej! Pojačaj to!", dobacio je jedan kupac, kasirki.

"Dvesta pedeset tona marihuane je pronađeno u kamionu koji je prelazio preko granice Rusije, na putu ka Americi. Kamion je prošao tri kontrolne faze, dok je na četvrtoj pao. Dalja istraga o ostalim...", prestala sam da slušam, zgrabila sam Red Bull sa police i došetala do kase.

"Marlboro touch", promrmljala sam devojci na kasi i dala joj sto deset dolara a zatim izletela odatle.
"Da, da. Sređeno je sve. Jesam, pogledaću to a ti spremi skladište", je bila poslednja rečenica koju je izgovorio a zatim prekinuo.
"Idem da platim", dobacio mi je, dok je stavljao crevo nazad.

Bez odgovora, ušla sam u auto i otvorila Red Bull. Taman koliko sam prislonila usne na limenku, zazvonio mi je telefon.

"Ko smeta?", nisam ni pogledala čije ime je na ekranu, kao i uvek.
"Hej, Eleanor... ovaj... nismo se čuli dugo...", čulo se šuškanje sa druge strane.
"Sa kim razgovaram?", otpila sam gutljaj energetskog pića.
"Greg. Ovaj, verovatno me nisi zapamtila...", prekinula sam ga u daljem mucanju.
"Pređi na stvar", ravnodušnim hladnim tonom.
"Vodim ekipu koja treba da se ubaci u Alexovu", zbrzao je.
"Dobro i šta s' tim?", odmahnula sam glavom, koliko je ovaj čovek "vešt" sa rečima. Ili je strah u pitanju. Mislim da je ovo drugo.