The Mafia Princess|✔

39. Prvo pravilo: "Ne veruj nikome."

Volela je taj osećaj. Adrenalin. Opasnost.

-

(Znam da sam obećala da u ovom poglavlju bude Lucasova perspektiva ali kako je nastavak odmicao, ipak sam to pretvorila u Eleanorinu perspektivu ali sa više emocija. Evo, pošto sam zabrljala i obećala Lucasa - imate Leeny - sa više emocija. A OBEĆAVAM da ćete u sledećem nastavku imati Lucasa 😙.

I veoma bi mi značilo kada biste ostavljali usputne komentare. Ovaj nastavak ima svega
2 700 i nešto reči i veoma sam se potrudila. Hvala.

Sada uživajte).

Eleanor P.O.V.

Nisam nameravala da razgovaram sa njima dok ne svane. Sigurno nisam nameravala da banem u po noći i zato sam prespavala u jednom od svojih ličnih stanova u Los Anđelesu.

Ustala sam i prvo što sam uradila je to da sam izašla na terasu. Pogled je bio na zapadnoj strani grada, onoj lošoj strani. Hladni vazduh je učinio da zadrhtim zato što sam bosa i na prstima sam došla do rukohvata, uhvativši se za njega.

Sivi tanki kardigan sam prebacila preko ramena, jer je počeo da spada i dunula - posmatrajući oblačiće koji mi izlaze iz usta - zbog hladnoće. Nebo se prelivalo ružičastom i zlatnom svetlošću. Svitalo je.

Trebao bi padati sneg. Los Anđeles je predivan zimi.

Razmišljala sam o nekim nebitnim stvarima, a onda sam se setila da za koji sat se trebam naći oči u oči sa bratom i ocem. Mučno sam izdahnula i okrenula se pa zatim ušla u stan.

Dva sata kasnije bila sam na putu do kuće. Lendroverom, sa glavog puta skrenula sam na neravni zemljani put što je krivudao među drvećem. Odlučila sam ići prečicom, inače ako budem išla pravcem magistrale, moguće je da ima policije - a ne da mi se sada raspravljati se sa njima - pogotovo zato što nisam ponela dozvolu.

Desetak minuta posle bila sam ispred bele ogromne kuće koja pozadi ima sedam stotina hektara zemlje. Parkirala sam auto dvadesetak metara od ograde i pogledala u čuvare ispred, koji su već gledali u mene ali me nisu mogli videti zbog zatamnjenog stakla.

Izašla sam, baš kada su krenuli ka meni a kada su me prepoznali, zaustavili su se i vratili na prvobitne položaje. Otvorili su mi kapiju, a ja sam pre toga dodala ključeve od auta jednom od njih i rekla da preparkira, na šta je klimnuo.

Otvorila sam masivna bela izrezbarena vrata i brzim koracima se uputila unutra. Kada sam stigla do prizemlja, skrenula sam u široki, elegantni hodnik. Uglačani paneli od hrastovine presijavali su se na zidovima. Pozlaćeni ramovi slika, blistali su obasjani sunčevim zracima. Kristalni luster što je visio iznad raskošnog stepeništa caklio se poput dijamanta. Mermerni kipovi izgledali su kao izvajani od snega.

Dosta toga se ovde promenilo, pomislila sam.

Kada sam prošla mesto gde su se krila zgrade spajala, a hodnik proširivao ukrašen mermernim kipovima sa masivnim postoljima, skrenula sam u krilo u kojem su se nalazile kancelarije. Popela sam se uz dva niza stepenica i potrčala senovitim hodnikom.

Ukočeno se krećući, izašla sam iz hodnika. Kroz prozore sam mahom videla dnevnu svetlost koja se u vidu zraka probijala kroz zavese. U podnožju širokog stepeništa, okrenula sam se ka Jamesovoj kancelariji, čija su vrata bila bukvalno sakrivena u složenim rezbarijama drvene zidne oplate.

Zastala sam i duboko udahnula. Nervozno sam pogledala u sat. Ocrtavao je četiri sata i trideset i dva minuta popodne. Kad mi se učinilo da sam se dovoljno smirila, pokucala sam.