Dark prince

Lies

-''Ako je istina kad kažu da ti u trenutku smrti cijeli život proleti pred očima, onda se svakako želim potruditi da odem nasmijana i zadovoljna viđenim. ''

Ležala sam u svojoj sobi, razmišljajući. Razmišljajući o svom životu, o svojim roditeljima. Život ih je od mene odvojio prerano, prebrzo. Nisam imala šanse čak ni da se oprostim od njih. Suza mi je kanula i lagano klizila po mom suhom licu. Sad još i da su bili umiješani u loše poslove. Nemoguće. Pa ti ljudi su bili moji idoli. Bili su savršeni, ali doslovno savršeni roditelji. Nedostaju mi. Nedostaje mi mamin prodoran smijeh i očev zagrljaj nakon kojeg bi se odmah osjećala bolje. Dobro se sjećam njihovih zadnjih riječi.

FLASHBACK

"Hannaa! Dušo dođi dole!" stavljajući naušnice mama je zvala Hannu "Ideš li s nama, ili ćeš ostati sa sestrom" pitala ju je dok joj je milovala obraze

"Idem s vama. Blair će zvati svoje dosadne prijatelje." smrknutim pogledom me je gledala na što sam se samo nasmijala.

"Tu neće biti samo moji prijatelji Hanna, bti će i Toby." lecnula se, ali je brzo vratila početni položaj ne želeći otkriti da joj se sviđao Toby" podigla sam obrve naslanjajući se na ormarić

"6 mi je godina, tukoo!" brzo je rekla i istrčala na polje

"Blair, ne ponašaj se djetinjasto. Ti se Hannina starija sestra. Pa ti bi se trebala lijepo brinuti o njoj." s smiješkom me je pogledala

"Mama, ma daj, samo se šalim, i ti to znaš" saginjala sam se da joj dohvatim cipele. "Hanna je tvrdoglava. I onako me ne bi slušala"

"Oh, draga. Kada odrasteš, vidjet ćeš. Znaš da čovjek u životu jedino ima tri prava prijatelja. Brata ili sestru, roditelje, i svog životnog saputnika. Mada se i u njega nekad razočaraš. Zapamti to. Idem sad dušo, vidimo se uskoro." izašla je i zatvorila vrata. Tada sam uzela  i utipkala brojeve svojih prijatelja, i tako je sve počelo...

END OF FLASHBACK

I još nekoliko suza slilo se na jastuk. Uspravila sam se u sjedeći položaj. Mama i tata sigruno ne bi željeli da tugujem. Obrisala sam suze i ustala. Sišla sam dole, i otišla do kuhinje po sendvić. Dole je već bio Harry. 

"Harry, hej." prilazeći frižderu, izvadila sam sastojke za sendvić

"Hej, kako u školi?"

"U redu je. Nije toliko teško. Da li vjeruješ u ono što je detektiv rekao?" ostavljajući hranu pogledla sam ga direktno u oči

"Ako me život išta naučio, onda je to da je sve moguće. Znam da ne želiš vjerovati u to. Ne želim ni ja." skrećući pogled, otišao je do dnevnog boravka. Napravivši sendvić, vratila sam se u sobu.

Justin's point of wiev

Stigavši kući, ostavio sam stvari i otišao do oca, koji je bio u kancelariji. On je biznismen, ili barem tako on kaže. Nikada nije želio pričati o svom poslu, a kad god bi ga upitao, jednostavno bi se naljutio i izbjegao tu temu što brže moguće. Ovde ima nekoliko trgovina, ali većina vlasništva mu  je u Moskvi . Da. Moj otac je Rus, a majka Britanka. Ja sam se rodio ovdje, tako da sam Amerikanac. I ne, nemam ruski naglasak. Iako bi volio.

"Zar te nisam naučio da prvo pokucaš, prije negoli uđeš." uspravio je glavu,  i dalje preturajući po papirima

"Dobar dan i tebi. " sarkastično sam odgovorio

"Kako nova škola? Treba li ti nešto" nastavljao je tražtiti papire 

"Možda novi auto?" rekao sam iskezivši se, sada je svu pažnju posvetio meni.

"Boy wants new toy?" rekao je nasmijavši se.

"Tata, ozbiljan sam. 19 mi je godina. Mislim da je vrijeme" sad sam ja bio taj koji je ozbiljan

"Dobro! Odi s Arturom i izaberi koji hoćeš. A sad, ako ti ne treba ništa, trebao bi održati sastanak" uzeo je mobitel i nazvao Artura, koji će nazvati njegove ljude. Pod tim, mislim na njegov tim s posla. Valjda

"U redu" dok sam izlazio, zaustavio me je

"I Justin."

"Da?"

"Ako ti treba pomoć oko škole, slobodno možeš pozvati prijatelja" rekao je i okrenuo se nastvaljjući pričati s Arturom. Otišao sam sam pod hladan tuš. Sjetio sam se kako sam se nekad družio s ocem. Ja, otac, i moja braća Jaden i Jack. Jack je umro prije pet godina. On i otac su išli obaviti neki posao, nisu nikome rekli gdje idu. Kad se otac vratio, Jacka više nije bilo. Jedino što je rekao bilo je to da se desila prometna nesreća. I to je to. Od tada više nije onaj stari. Jack je stariji od mene pet godina, a Jaden tri. Jaden je sad u Rimu, strudira. Kada se desila nesreća s Jackom, nije više želio ostati, tako da je odlučio da studira što dalje od nas. Kada sam završio s tuširanjem, odlučio sam da zovnem Blair. Zovnuo sam je na mobitel

"Halo" čuo se glas s druge strane

"Hey Blair. Šta ima?" nastavio sam uobičajeno i pretpostavljao da me je prepoznala

"Ko je to?" 

"Justin? Zar me nisi prepoznala? Nema veze, nego pitao sam se. Hoćeš danas kod mene?"

"Zašto?"pitala je začuđeno

"Trebala mi je pomoć oko trinogeometrije, i kako znam da ti ideš na takmičenja, mislio sam ako bi mogla.. znaš. da mi pomoneš oko toga?" zvučao sam totalno očajno, bravo Justin, sad će vjerovatno pobjeći glavom bez obzira

"Pa mogla bi, ali samo na jedan sat. Kasnije sam zauzeta." tiho je rekla

"Znači imaš planove?" vjerovatno ovo nije trebalo da pitam

"Vidi, ako hoćeš mogu ti doći i pomoći jedan sat. Ako nećeš, nađi nekog drugog." iznervirano je rekla. Sigruno ima dečka, naravno da će cura kao ona imati.

"Justin? Jesi tu?"

"Ou, ja umm. Malo sam se zamislio. Izvini. Naravno jedan sat."  govorio sam zoveći Bena da dođe

"Samo, ja ne znam gdje ti živiš." 

"Poslati ću vozača po tebe ako hoćeš."  davao sam Benu upute gdje se nalazi Blarina kuća.

"U redu, viidmo se" i prekinula je. Brzo sam rekao Haylei, našoj spremačici da pospremi moju sobu. A onda sam nam otišao kupiti nešto za jesti, dok nije došla. Ko zna, možda ipak nema dečka.