Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Stiglo je još jedno danas. Još jedno, glupo, nepodnošljivo danas.
Devet je. Očekujem kao po običaju doktora da se pojavi svake sekunde.
Nisam raspoložena, ali ko me pa pita? Sažaljenje je sve što redovno dobijam. Gomile sažaljnja. Toliko je nepodnošljivo da se jednostavno isključim i počnem da posmatram sa strane. Posmatram život sa strane. Ja sam posmatrač. Marioneta u Božijim rukama.
I ne volim više sebe. Kako onda da tako nešto očekujem od nekog drugog? To je licemerje.
Ne volim više ni muziku, nije više lepa. Pričinjava mi bol. Ne volim ni onaj glasni zvuk motora kada upališ kola. Ne volim ga, te se svakog puta iznova naježim kad ih čujem napolju da prolaze.
Ovde gde ležim svi su me zaboravili. Svako uvek ima neki izgovor. Počevši od najrođenijih. Ali i bolje je tako. Neka me svi oni zaborave, tada ću lakše i samu sebe zaboraviti.
Tiho kucanje natera me da otvorim oči i blago se uspravim. Kao što je očekivano.
"Mogu li?" Doktor ozbiljnog lica na kome se jasno ocrtava umor i iscrpljenost prilazi mom krevetu.
"Kako si danas?" Pokušava da mi se malo osmehne, ali mu to teško polazi za rukom. Razumem ga. Ne mora meni da se nasmeje, jer i sama nemam više tu ekspresiju. Iščezla je zajedno sa nogama. A drago mi je da to i ne čini. On je jedan od retkih koji se ponaša prirodno prema meni, dok svi ostali kao da gaze po jajima. Mrzim pretvaranje i okolišanje. Izluđuje me.
"Isto". Odgovorim šturo. Doktor Mešterović samo klimne glavom.
"Danas moramo nešto pokušati". Za trenutak mu u očima prepoznam nadu. Zašto bi se on uopšte nadao kada se ja više ne nadam. Telo me je izdalo i gotovo. Pomirila sam se sa tim. Biću biljka ostatak svog mizernog života.
Venuću svakim danom sve više i ne vidim problem u tome.
"Ne želim". Prekrstim ruke i napućim usne.
"Dvina, molim te. Držim te već mesec dana u ovoj sobi bez pomaka".
"Pa? Moji ionako doniraju gomilu novca ovoj ustanovi. Ovaj krevet je ionako preplaćen ako mene pitate". Ljuta sam. Odakle mu pravo da me forsira. Pa šta ako je on doktor. Jako čudo.
"Nije stvar u novcu. Odbor mi diše za vratom. Posumnjaće u moje sposobnosti. A mučio sam se da do ovde stignem".
"Nazvaću majku da porazgovara sa njima. Ima prijateljicu tamo. Biće gotovo očas posla". Zakoluta očima i već vidim da će odustati. Nadam se da će odustati. Samo hoću da me svi ostave na miru, da mogu lepo kao i svakog dana da se gonim u tri majčine.
"U redu. Za sada neka ostane na tome. Mada još ne odustajem". Nastavi tvrdoglavo.
"Samanta će ti uskoro doneti doručak". Klimnem glavom i on nekako, na jedvite jade izađe. Jebiga ima čovek pune ruke posla. Nisam mu ja jedini pacijent. Hvala Bogu na tome.
