Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! Questa immagine non segue le nostre linee guida sui contenuti. Per continuare la pubblicazione, provare a rimuoverlo o caricare un altro.
Mora da sam zadremala, jer kad otvorim oči napolju je već pao mrak.
U sobu uleti Samatna sva usplahirena. Pali stolnu lampu, popravlja buket ruža, gladi zavese i uzdiše. I već znam da stiže uragan. Uragan po imenu Barbara.
"Moram da te smestim u kolica, za pet minuta stiže". Molećivost u njenom glasu i izraz lica koji složi nateraju me da sarađujem. Mislila sam da protestujem, ali znam kako je jadnoj ženi. Šta god uradila neće biti dovoljno dobro.
"Okej. Donesi ih". Samanta dogura kolica, te mi pomogne da se zarotiram kako bih lakše sela. Uzme me u naručje i što laganije može smesti. Postavi mi noge na papučice i prekrije mi ih ćebetom.
Teško je živeti sa nečim što je deo tebe, a kao da nije. Ne osećam ih. Da sam slepa ne bih ni znala da su tu.
"Jel je u redu da te ostavim samu?" Vidim da se koleba. Želela bi da što pre pobegne i nekim čudom se mimoiđe sa Babrarom, ali jasno mi je i da joj je žao mene.
"Ne brini, biću dobro" . Uzdahnem. I taman kada se uhvati za kvaku, upada Barb.
"Oh, Samanta, uvek je prijatno videti te. Vidim da su sve boje tvoje omiljene ". Barbara je počasti blještavo belim zubima, a sirota Samanta, jedva iscedi iz sebe jedan tanušni osmeh. Nije da i ja to isto ne mislim, ali nikada je na taj način ne bih uvredila.
"Vidim da je cveće opet uvenulo. Nema veze, nisi ti kriva, sigurno imaš obaveza preko glave". Potapše je saosećajno po ruci, te ode do zavese da je zagladi. Cokće dok to čini, a Samanta dok je ne gleda prevrće očima.
Ona baš ne shvata da me ta žena po ceo dan čuva, i ako nastavi da se ovako ponaša prema njoj, mislim da će me Samanta gurnuti niz stepenice, da me pošalje malo na intenzivnu, pa da moja džangrizava majka malo tamo smara osoblje.
"Dušo, kako si mi danas?" Primakne stolicu bliže meni i stavi malu, belu, tašnu marke Prada kod sebe u krilo.
"Dobro sam". Odgovorim joj kao i svima kada me to pitaju. Mislim kako da budem? Živim u sobi dva sa dva i odbijam bilo kakve uzaludne terapije. Jasno se više stručnjaka složilo da mi nema pomoći. Zeznula sam stvar, zeznula i kičmenu moždinu, mišići atrofiraju i kraj moje priče. Nema svrhe pričati o tome, ishod se ne menja.
Ma najradije bih da mogu zaboravila šta mi se dogodilo.
Ali moja majka ne može to da shvati. Odlučila je da me sakrije u ovom elitnom rehabilitacionom centru, gde borave samo oni srećnici dubokih džepova. Ali i dobro je što je to učinila. Ovde me niko ne zna i ne znaju kakva sam bila.
"Zašto nosiš tu groznu lila košulju od sintetike, zar ti nisam prošle nedelje kupila tri svilene, bele Ralf Loren?"
"Mama, u njima se osećam kao da sam pacijent duševne bolnice". Samanta se ugrize za usnu kako se ne bi nasmejala, ali slabi odjek ipak joj se otme grlu.
