Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ušla sam u sobu i besno otvorila knjigu koja je počivala u krilu.
Prevrćem besno stranice, kao da su one krive za sve. Listam. Tražim jedan pasus koji sam u njoj podvukla. Ne znam ni sama zašto? Ali potrebno mi je da ga pročitam. A onda ih sve vratim unazad, lupim se šakom u čelo, jer shvatim da je na samom početku:
-Svi smo se barem jedanput zapitali šta bismo u životu promenili da za to dobijemo priliku? Koje bismo greške nastojali ispraviti kada bismo mogli krenuti iz početka? Koje bismo boli, grižnje i kajanja odlučili izbrisati? Bismo li se doista usudili dati neki novi smisao svojem postojanju? I šta bismo postali? Kuda bismo otišli? I sa kime?
Zatvorim knjigu iznerivarno. Velika slova naslova gotovo me teraju da se ironično nasmešim.
"Hoćeš li biti tu? "
"Slušaj, ne tražim od tebe da kažeš da ti je dobro, kad očigledno nije. Tražim ti da priznaš sebi da ti nije dobro, ali da radiš na tome da ti bude bolje".
Uleti u sobu bez kucanja. Zadihan i kao da je na mukama.
Nervira me. Ma, izluđuje me. Ulazi bez pitanja, uzima bez dozvole, i naređuje bez dopuštenja.
"Ama čoveče, šta imaš ti od toga?" Zamašem rukama i oborim knjigu koja padne kod njegovih nogu. Podigne je i zagleda, sa smeškom na usnama.
A u meni bes raste kao testo koje preliva iz činije, kada se domaćica zezne pa stavi previše kvasca. Raste i raste.
"NISAM DOBRO. Sad izađi i ne vraćaj se ovamo". Urlam, a pluća prete da mi napuknu od zaleta koji uzimam.
Zatim stavim ruku preko usana, kada shvatim da sam to prvi put rekla na glas. Prvi put da sam to priznala. I njemu. I sebi.
Zašto je uvek lakše poveriti se strancu? Nego nekom rođenom. Možda jer ne zna tvoje slabosti, tvoju prošlost, tvoje najbolje i najgore. Možda jer poznaje samo ovo sada. Ovo što sam sada ovoga trenutka.
"Sada možeš poraditi na tome da ti bude bolje". Odgovori žuborom gaseći u meni plamen.
Spusti mi knjigu natrag u krilo.Ostavljajući je tako da naslov ponovo vrišti na mene.
"Hoćeš li biti tu? "
Preko nje spusti i moj telefon. Bez ikakvog komentara.
Okrene se i pritisne kvaku. Na pola koraka stane, pogleda me preko ramena i kaže:
" Hoću".
*** Ostatak dana provodim razmišljajući o njegovom " hoću". Znam da je odgovorio na moje prećutano pitanje. Znam i da želim da mu verujem, ali se iznova pitam mogu li? Znam i da ljudi često svašta obećavaju i isto tako znam da često ti isti ništa od toga ne ispune. Jer šta je drugo obećanje, no ludom, naivnom, budali-radovanje.
