Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Utehu mi pruža samo to što sam ostavila pismo Denisu. Znam da je to kukavički potez, ali ne mogu gledati Trevora u oči dok se od njega opraštam.
Napisala sam ga u trenutku kada nam je bilo najlepše, jer ne želim da me pamti po odlasku. Želim da me se uvek seti po dolasku.
Ulazim u sobu, u kojoj sam provodila toliko puno vremena, nekada sam je smatrala prisnom saveznicom, a sada mi njena neispunjenost deluje neprijateljski. Valjda je nemoguće kada jednom prstima naslikaš čitav svet, da se ponovo vratiš na tek jedno zaboravljeno parče zemljišta.
Ništa mi ovde ne deluje kao da je moje, ni ove police sa knjigama, ni uredno nanizana garderoba, ni par komada nakita, koja nikada nisam nosila, niti malo šminke. On je dom, sve ostalo su samo stvari bez vrednosti i značenja.
"Dvina, razočarana sam". Samanta ljutito zatvara vrata za sobom. Potom zakorači ka meni i spusti mi Marloa u krilo. Zbunjeno čkiljim u nju, koju nikada nisam videla ovoliko ozbiljnu.
"Kako si mogla da odeš tek tako? Znaš li da je Barbara htela da nas prikolje ovde sve po redu. A najgore je prošao siroti doktor David. On te je na svoju odgovornost pustio, zato je popio otkaz. Nazvala sam tvoju majku malopre, još kad sam te u hodniku videla. Verovatno ćeš se na mene naljutiti, ali ja živim od ovog posla, i nemam novca na pretek. Žao mi je, ali pretila mi je otkazom". Par sekundi ne mogu da se saberem od šoka. Znala sam da ću nekome naškoditi, bila sam svesna cene, ali valjda sam na nju tako olako pristala kada će je drugi umesto mene platiti.
"Izvini Sem. Ja... Molim te dopusti mi da sve ovo popravim. David će dobiti svoj posao nazad, kunem ti se". Zarivam glavu u šake, jer mi na srcu leži tonu težak kamen. Kako ću ga vratiti na posao? Kako? Da preklinjem odbor, da kažem da je sve moja krivica? Ne znam.
"O, da, samo da znaš da je malo nedostajalo da i policija bude umešana, ali je Keti nazvala brata, i obećala da će vas on vratiti. Stvarno ste žestoko zakuvali čorbu".
"Samanta, molim te, pomozi mi da ispravim sve. Nisam želela da zbog moje sreće bilo ko od vas strada. Toliko ste mi puno pružili od sebe, da prosto ne znam da li ću vam se ikada moći, nečim odužiti". Suze izdajnički klize niz moje lice. Stvarno nisam ovo želela. Drhatvo pripijam štene uz srce, kao da ću ga svojom tugom natopiti.
"Razumem te Dvina, zaljubljeni retko šta vide oko sebe, osim osobe koju previše vole".
***
"Slušaj me dobro Dvina, iz ovih stopa ćeš dozvoliti Brajanu, da sve tvoje stvari spakuje. Ideš kući". Barbari se obrazi žare od nervoze. Oči su joj skupljene, a ruke joj drhte kao i uvek za par dima cigarete.
Brajan stoji ukočeno iza nje i čeka komandu. Mrzim njenog gorilu, sa godinama je počeo sve više da liči na nju.
"Ne mogu da idem, imam terapije". Borim se protiv poriva da se uhvatim za dršku od kreveta kako me ne bi na silu izvukli iz sobe. Ne želim da odem. Ne želim da se vratim u ludaru. Ne želim da koegzistiram sa Barbarom, kojoj su još kao novorođenčetu hiruški odstranili emocije.
