Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Prvi jun je došao. Osećam u toplijem vetru miris leta.
Odlučila sam da živim.
Jeeej!
Ne znam da li bi me sada trebao dočekati vatromet. Ćutim za trenutak i gledam u nebo posuto belim oblacima koji izgledaju kao šećerna vata. Sve je oko mene mirno, tiho, čak i pomalo pusto. Drvene klupice su prazne, fontana u sredini kao da još tiše žubori nego pre, žbunaste ruže sitnih cvetova se blago pomeraju na vetru, dok im po koja latica pada na travu. Tako je i u meni. Zatišje, tišina pred buru.
Osluškujem. Možda ipak neko pusti vatromet, i ispiše na nebu slovima: "Bravo Dvina, čestitamo, odlučila si da živiš".
Ali ništa se ne dešava. A odluka mi deluje kao da ima gigantsku težinu. Eh, i sa njom i bez nje, svet je nastavio da egzistira. Bezobzira na to koliko bih ja želela da zemaljska kugla na trenutak bar zastane i pruži mi moralnu podršku.
Stvar je u tome da nikada i nisam mislila umreti. Planirala sam samo da prestanem da postojim, a to je puno gore. Kada jednom zatvorim oči i prestanem da dišem ne čeka me više ništa. Samo mir i beskrajna tišina. A kada odlučim da prestanem postojati, onda postajem ništa.
Trevor, David, Samanta, Keti i ja svakodnevno radimo na mom oporavku. Vežbe nisu ni malo lake, i svaki put kad nema pomaka slomim se na hiljadu delića. Keti je isto borac, čak i veći od mene. Sa osmehom pada i sa osmehom se podiže. Ona zaslužuje opravak više nego što ću ja ikada. Ona je bila dobra osoba i pre nesreće. Ja nisam. I da mi se ovo nije desilo, ne bih ni bila. Ostala bih ista kao i ostatak moje porodice.
-Kupujemo novcem, prodane duše.
To bi trebalo da nam stoji kao slogan ispred naše vile.
David mi je jutros saopšto da ću morati na operaciju. To će mi biti treća po redu. Ali koja je poenta? Da li se rastavljeno ikada može ponovo sastaviti?
Saginjem se blago, čupam šareni Prkos. Samo dva-tri da napravim mali venčić. Uzimam i tanku lijanu žalosne vrbe da je upletem sa cvetovima. Valja se zaokupiti nečim, s' obzirom da mi je David rekao da će me pokupiti za pola sata.
Za samo pola sata idem ponovo pod nož.
Nisam kukavica, ali bojim se. Trevora još nema, a obećao je da će biti tu.
Potreban mi je.
Prsti brzo rade i očas posla evo ga venčić, stvaljam ga na glavu.
"Jaka si ti". Tešili su oni koji su stajali povremeno pored mene. A da znaju da sam slaba, bi li mi poduprli leđa da ne padnem? "Borac si". Tapšali bi me po ramenima, ne slutivši šta sve na njima nosim. Znali su mi reći da sam napravljena od stene, jer niko nije imao strpljenja ni upornosti kao on, da sazna kakvo se ostrvo krije iza oštrih rubova. A ostrva su krhke tvorevine, par većih talasa može ih lako potopiti. Kao tiha voda koja moj breg roni, rukama je oterao svako zlo. Rečima izmamio moje slabosti.
