Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ležimo na tepihu. Privija se uz mene. Utiskuje se savršeno poput druge polovine srca. Prstima joj nežno prolazim po podlaktici. Sporo puzim jagodicama do lakta, potom klizim do ručnog zgloba.
Znam da joj to prija, jer osećam trnce po njenoj naježenoj koži i čujem kako je usporila disanje.
Ovo ovde je savršeno, zato ćutim da rečima ne porušim trenutak. Želim da traje što duže. Večnost duže. Ceo život. Sve dok postojim, dok mi srce kuca, dok ima vruće krvi u meni i vazduha u plućima, želim je i želeću je.
Uprkos svemu što nas razdvaja. A kada bi ona znala sve to, i kako sam je olako menjao za život moje majke, u sekundi bi me odgurnula što dalje od sebe.
Boli me i da pomislim na rastanak, koji nam neminovno sleduje. Zato ga odlažem, što duže mogu. Kao da kradem par trenutka od sna koji se rasprštava pod zvucima alarma koji ne prestaje da zove u realnost.
Mogao bih da ubijem jebeni, prokleti alarm. Znam i kako.
"Moram nešto da te pitam". Prenem je iz sanjarenja i dah joj se ubrza. Sagnem glavu, a ona svoju podigne. Posmatra me uplašeno svojim ogledalima duše. More se u njima komeša, a plavkasti talasi lome se o mirnu pučinu.
"Naravno". Prošapuće i poljubi me u bradu. Nekako milo, nežno, spontano. Zaboravio sam predivno lice ljubavi. Mada se pored Dvine pitam, da li sam je ikada pre upoznao. Ili sam je samo mešao sa ostalim gospođicama zvanim: strast, požuda, privlačnost, zavodljivost. A sve sam ih kao najveća neznalica, nazivao jednom jedinom damom, koja se ljubav zove.
"Ako bih od tebe nešto tražio, bi li to prihvatila?" Vidim joj po izrazu da sam je samo zbunio. Ne mogu da čekam te nastavim:
"Pođi sa mnom". Poljubim joj usne brzo, kao da se uplašim šta će iz njih izaći. Grickam joj sitnim pokretima prednjih zuba kožu i očajnički zavlačim jezik vrteći ga oko njenog.
Njen dlan se zavlači pod moju majicu i natera moje trbušne mišiće da zadrhte. Celo moje telo reaguje na nju kao da je bolest u mom krvotoku. Pomeram glavu iako ne želim, i pogledam je od glave do pete. U uskim farmericama i klasičnoj beloj majici, pripijenoj uz majušni struk izgleda jebozovno.
Ne želim ni da pomislim kako bi tek u haljinici izgledala. Verovatno tako da mi izazove bar tri mini srčke i jedan moždani udar.
"Gde? Kada? Kako?" Pitanja se ređaju, a ja svako prekinem kratkim poljupcem.
"Negde, sada, kolima". Uzvraćam. I nestrpljivo nastavljam.
"Krenimo daleko od svih. Daleko od tvoje porodice, daleko od moje, daleko od..."
"Niki, zar ne?" Završi ono što nisam mogao da izgovorim.
