Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
Izgubio je strpljenje za moju sporost, te me je bez pitanja počeo gurati. Nije dugo prošlo u ćutanju, a on je već progovorio:
"Ja sam ruševina od čoveka, veruj mi da me ne želiš". Nisam mu mogla videti te nebeske oči, niti šta se mota u ovom trenutku po njima, ali neki živac me je zaboleo samo od njegovog glasa. Jakog kao sama stena, a opet krhog poput peščanih zrnaca koji se rastapaju pod plimom i osekom.
"Ne znam da li si ti video mene?" Upitam, ponovo se igrajući ćebetom. Ako je on ruševina, šta sam tek onda ja?
"Video". Zastane i klekne kraj mene. Napokon ugledam nebeski svod koji se skrio u dva najlepša plava oka. Imam osećaj da moje srce ne može da podnese toliko lepote utkane u ovog čoveka koji ne sklanja pogled sa mog.
"A bolje bi bilo za mene da nisam gledao". Pruži ruku ka mom licu i prstima dotakne ovlaš moj obraz. Brzo vrati ruku natrag, ali džabe, obraz ostane da bridi. Osećam i dalje jagodice njegovih prstiju. Zašto se u mene utiskuje kao mastilo tetovaže?
Svuda gde on dotakne ostaju tragovi, koji se ne skidaju ni vodom ni vremenom. Nemoguće ga je ne želeti tako ludog, prevrtljivog, zabrinutog, impulsivnog, srećnog i nesrećnog i najgore od svega- tuđeg. A opet želje su jedno, dok je realnost sasvim neka druga priča.
"Šta hoćeš ti od mene?" Za nešto više od prijateljstva bilo je kasno. Njegova Niki je i bez fizičkog prisustva stajala između nas.
"Da budeš srećna". Slegne ramenima, dok me i dalje gleda pravo u oči.
Da budem srećna? Kao da je to tako jednostavno. Pritisnem pravo dugme i eto me srećna sam. Ne kuje se sreća od pola srca, u nju je potrebno uložiti celo. Ne znam, mogu li to?
Ne znam šta da mu odgovorim, zato mi je bolje da ćutim, mada jezik me peče i ne mogu, moram da upitam:
"Jesi li ti srećan?" Trgne se kao da sam ga upravo uštinula, a pogledom mu preleti strah. Čega se bojao? Da ću shvatiti da je nesrećan.
"To nema veze sa tobom. Ja hoću tebi da pomognem".
"Ja ti nisam tražila pomoć".
"Nekad čovek ne ume da je zatraži. Ne zna kako ili jednostavno i ne shvata da mu je pomoć potrebna".
"E, znaš šta? De molim te vrati se ti lepo svom top modelu, taticinoj kćerkici, a brigu o sreći i pomoći ostavi meni".
"Niki je... Nije baš takva kakvom ti se učinila na prvi pogled. Ona je dobra, samo ponekad joj je jezik brži od pameti. Poznajemo se dosta dugo. I bila je tu za mene kada su... Kada je moj otac". Nasmeši se široko, džabe, jer znam da uzalud to čini. Ne dotiče mu taj lažni kez nebo u očima.
"Ne moraš meni da se pravdaš. Ne osuđujem te niti imam prava na to. Čak te i ne poznajem ni dugo, ni dobro da bih i pomislila da imam neka prava nad tvojim odlukama. Koga ćeš ti da viđaš je tvoja stvar".
