Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Dok se odvozim hodnikom, on me prati u stopu. Pogledam ga kraičkom oka, i vidim da ga ovo zabavlja.
I dalje me obuzima stid što je možda načuo sve što sam rekla njegovoj majci.
"Zašto si došla ovde?" Činio mi se nekako uznemirenim, kada sam ga ponovo pogledala. Delovao je kao da nešto krije. Ali šta tačno nisam mogla ni da nagađam.
Šta ja zapravo znam o njemu? Gotovo ništa. Vreme je da malo i ja počnem da postavljam neka pitanja.
Stanem i pustim ga da me prestigne i okrene ka meni.
"Slušaj ovako ćemo. Na svako pitanje koje mi budeš postavio moraćeš da odgovoriš na moje jedno". Nebo u očima počinje da tamni. Bore mu se usecaju u čelo od mrštenja, dok jaku vilicu drži čvrsto stisnutu, škrgućući zubima.
Mogu samo da zaključim da je on taj koji voli da određuje pravila igre, ali žalim, ovoga puta neće moći, jer i ja sam ista takva. Izgleda je naišao na sebi ravnu.
"Ne znam da li ću moći da ti odgovorim baš na svako". Iscedi kao da mu je teško da govori. Ustvari više kao da nije danima jeo. Njegove nagle promene raspoloženja mi postaju sve teže za praćenje. Iz ekstaze je za jednu nanosekundu prešao u totalno mrtvilo.
Jebem li ga. Možda čovek ima neki malo ne bi malo bipolaran poremećaj.
Ima dosta ljudi koji pate od toga hoću-neću sindroma. Pa, iz čiste dosade hoće da neće, ili neće da hoće, a ti jedan mozak imaš i on te još i u taj jedan mali onako svetski j*b*!
"Onda ništa. Bilo mi je drago videti te, ali ajde da okončamo ovo zavlačenje. Jel važi?"
Uhvati me za ruku i klekne ispred mene. Bela majica mu se još više pripije uz telo, a pločasti mišiću mu dođu do izražaja. Farmerice od tamnog teksasa mu se zatežu na jakim mišićavim butinama. Iako je visok, ne deluje mršavo već nekako jako. Budi u meni... Pa nešto što ne bih želela.
Bojim se želja i bojim se da poželim. Želje su opasna stvar, u rukama onih koji imaju tu moć da nam ih ispune.
"Ne. Neću ti dati da pobegneš. Mislim da sam te već dovoljno puta pustio da to učiniš. Postavi prvo pitanje". Bilo je nečega izazivačkog u njegovom pogledu. Gotovo kao da me zadirkivao da se usudim. Kao da smo započeli dobru staru igru istine i izazova, samo što je ovog puta izazov bio istina.
"Odakle me znaš?" Posmatram pokušavajući da proniknem u svaki detalj na njegovom licu. Svaku poru koja će ga odati ako se usudi da me slaže.
"Brat voli da priča o svojim pacijentima van posla". Ne skreće pogled ni jednog jedinog trenutka. Gleda me pravo u oči, dopušta mi da posmatram otapanje glečera u njegovim nebesko plavim očima.
"Sada je na mene red. Šta si tražila ovde?" "Tvoju majku". Napućim nedužno usne.
"To znam, ali zašto?". I dalje me drži za ruku. Ne mogu protiv potrebe da likujem. Upravo je sam sebi uskočio u usta. Verbalna manipulacija je još jedan od mojih talenata na koji sam jako, jako ponosna.
