Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Ne znam za tebe ali ja umirem od gladi za nečim slatkim".
Oh, pa nisam ja baš toliko slatka. Uobraziću se.
Korača polako i strpljivo pored mene. Koliko god da mi je prijalo letenje, osećam se nekako iscrpljeno posle visina.
"Nisam mnogo gladna". Uskoro se primičemo kolima. I zelenu brdovitu stazu, zamenjuje užareni asfalt. Neka sparina se oseća u vazduhu, dok noć polako zamenjuje dan, a sunce polako zalazi iza planina i brda.
"Ali bi mogla nešto da pojedeš, zar ne?" Protežem ruke kao mačka posle popodnevne dremke pokraj kamina. Mljacnem dva tri puta i zagledam se u njegovu pojavu koja stoji pored mene i otključava vrata od automobila.
"Možda". Odgovorim dok mi creva besramno krče i opominju da sam već pregladnela.
Prihvata me u naručje i smešta na suvozačevo sedište. Kako mi nedostaje taj jedan korak, gde se sama bez ičije pomoći smeštam na sediše. Tako prosta radnja, ustani- sedni meni zadaje više muka nego što bi čovek trebao da ima.
Vezuje mi pojas i namiguje mi dok to čini. Pobrine se za moja kolica i ubrzo mi se pridruži u kolima.
Telefon zazvoni i oboje posegnemo za svojim. Izgleda da imamo isti standardni ton. U tom trenutku se sudarimo glavama.
"Joj bre". Uhvatim se za bolno čelo.
"Glava ti je kao kamen". Razvuče usne u osmeh, ali se vidno uznemiri kada ugleda nečije ime na ekranu.
Par sekundi okleva, a onda prevuče prst preko ekrana i ogrubelo kaže:
"Halo". Posmatram ga dok sa nekim razgovara. Deluje odsutno i kao da je na oprezu.
"Da... da... razumem... biće sređeno... jeste... ćao". Koliko god da sam upinjala uši, nisam mogla da čujem ništa. Čak ni da li je osoba muško ili žensko.
"Jel si dobro?" Upitam posle nekih petnaestak minuta potpune tišine. Od kad smo krenuli ni reč nije progovorio. Nije me čak ni pogledao.
"Jesam". Letimično me pogleda i usiljeno se osmehne, a onda nastavi da gleda put.
Zašli smo već u gust saobraćaj pretrpan vozilima, koja jure u oba smera. Autoput je živ i prepun bilborda i reklama. Kao i raznoraznih smernica, koje ako ne poznaješ grad, mogao bi vrlo lako da se izgubiš.
Gledam u bilborde i zanimam se čitajući slogane, koju su uzgred kao da ih je sklapala moja sklerotična prababa Greta:
Ovo menja sve. Duritos, Locos, Tacos Taco Bell
Jersy Mick's subs Sa ponosom podržava Ann&Robert H. Lurie Dečiju bolnicu Čikago
