Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Rất tiếc! Hình ảnh này không tuân theo hướng dẫn nội dung. Để tiếp tục đăng tải, vui lòng xóa hoặc tải lên một hình ảnh khác.
*Upozorenje. Poglavlje sadrži dozu erotike. Čitate na sopstvenu odgovornost. 😱
Imaš devojku. Njene reči odzvanjaju. Ne zbog toga što ih je ona izgovorila, već zbog toga što su istina.
Da stvar bude gora Niki mi nije samo devojka, verio sam je pre manje od mesec dana. Smatrao sam da je vreme, jer ipak smo dosta dugo zajedno. Mada ni to nije presudilo, jebeš ti tu dužinu, ako se u njoj pogubimo. Delo koje me je nateralo na taj čin je to što je bila pored mene kada mi je bilo najteže. A i valjda je volim. Mora da je volim.
Koračam ka Niki i trudim se da ostanem smiren, mada me je Dvinina povređenost duboko potresla. Ali kao uvek samo se nasmejem.
Takav sam čovek: Sve moje tuge na osmeh okačim.
A onda stanem ispred nje i pogledam je u lepo lice, koje deluje kao da će ostati trajno namršteno.
"Hoćemo li?" Pružim joj ruku. Ona pući usta i sužava oči. Znam besna je, ali isto tako znam da će je proći.
"Trev, molim te samo mi reci da se ne ložiš na nepokretnu balavicu?" Kako je bedno etiketirati tako čoveka. Zaboga, kada je ona tačno izgubila dušu?
"Kako možeš tako da kažeš?" Sklanjam ruku. Predomislio sam se. Ne želim ni malim prstom da je trenutno dotaknem.
"Može mi se". Nakostreši se, skupivši pesnice, kao da je rešila da se bije.
"Bezdušna ženo! Zar te nije jebote sramota svojih misli? Još da ih tako bez pardona izgovaraš na glas. Razočaran sam".
"I ja sam. Verenik mi se loži na prvoklasnu paćenicu". Sa svakom izgovorenom rečju sve više tone u mojim očima. Nije pri sebi. Mora da to ljubomora govori iz nje. Pravdam je, jer ne mogu da zaboravim šta je sve za mene učinila.
"Molim te krenimo, jer ako budeš još jednu reč rekla popizdeću". Sikćem, stiskam vilicu, grčim prste, stežem usne, da je ovoga trenutka ne zveknem.
"Neću. Kaži mi bre gde ti je glava?" Udara me pesnicama u grudi. Trudim se svim silama da se ne maknem ni za milimetar, jer bih inače mogao samo da odšetam.
"Na ramenima!" Derem se. "Na ramenima mi je glava Niki". Već smo počeli dobijati pozornost od ljudi koji su se našli u tom trenutku u parku ispred bolnice.
"U dupetu ti je čim hoćeš da sve riskiraš zbog jedne... Jedne male..."
"Ni reč više Nikolina, polazi". Povučem je kao manijak za mišicu. Opire mi se tvrdoglavo. Ali nije me briga. Sad mi je samo na pameti da je uguram u kola i odvedem na prijem kako sam obećao.
"Ma puštaj me idiote". Udara me tašnicom po leđima dok cupka na prstima pokušavajući da dostigne moj tempo hoda.
Otvorim vrata toliko jako da sam se na trenutak iscimao da ću ih iščupati. Uguram je u kola kao da je zločinac uhvaćen na delu i vežem joj pojas. Sigurnost mi je ipak na prvom mestu, bezobzira na moje trenutno manijakalno ponašanje.
