Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Kažu da ako nešto čvrsto želiš, iskreno i svakim centimetrom srca, Bog te čuje i ostvari ti želju.
Nisam sigurna koliko sam čvrsto želela. Zadnjih mesec dana nešto i nisam. Imala sam njega često kraj sebe i sve moje želje tu su počinjale i završavale se. Baš tu. Sa njim i kraj njega.
Bio je moj pogled na svet. I šamar buđenja kad odlutam. I ne znam gde sam mogla pogrešiti, ali negde sigurno jesam. Jer ga nema već nedelju dana.
On me je trgao iz tame, zasadio nadu u meni, a sada umesto njega drugi ubiru plodove.
Dugačak je put kojim moram poći. Da poći! Nagaziti stopalima. Osetiti čvrstinu ispod peta. Osetiti svaki mišić, svaku kosku, krv i vodu.
Korak po korak. Jedan za drugim. Pauza. Jedan za drugim. Pauza.
Keti je tu. Ona me bodri iz sedećeg položaja. Ispred njene sreće stavila je moju. I navija. Kao da je u toku utakmica. Kao da je nerešeno. Kao da je poslednji gol onaj presudni.
"Di, ne mogu da verujem". Ne mogu ni ja. Brojim u sebi: Prvi, drugi, treći... Sedmi... Sedmi dan mi se pomeraju prsti na nogama. Sedmi dan pokušavam svakog dana da ustanem sama iz kolica. Sedmi dan suludo sarađujem sa timom lekara, čak i sa Kovalskijem. Ali najviše sa Davidom. Sedmi dan ustajem i prvo što uradim je da pomeram nožne prste kako bih se uverila da nisam samo sanjala. Sedmi dan plačem svako jutro od sreće, jer me je neko tamo gore pogledao i odlučio da mi pruži, ne samo drugu šansu za život, već i drugu šansu za koračanje kroz njega. I sedmi dan plačem svako veče pred spavanje, jer je rešio da mi nešto i oduzme. Njega. Trevor se još uvek nije javio. Telefon mu je isključen. Valjda čovek ne može imati sve.
"Znam, ne mogu ni ja". Gledamo zajedno u zalazak sunca, koje označava kraj još jednog napornog dana. Ona je stalno tu, jer sam je zamolila da me ne napušta. Postala mi je kao druga sestra.
"Znaš Di ne žalim što sam skočila sa stene". Progovori dok su joj oči obasjane poslednjim zracima. Zlatne niti njene kose lepršaju pod blagim toplim povetarcem i miluju joj okruglo lice. Napući usne i na trenutak začkilji, kao da se razmišlja šta će da kaže.
"Jesam umalo izgubila život, ali se stvarno ne kajem. Zato što i da sam otišla sa ovoga sveta, otišla bih sa koferom punim uspomenama. Živela sam ispunjeno, brzo, poletno. Grabila sam sekunde, i sate, i dane. Išla sam na destinacije o kojima drugi sanjaju, nizala sam uspehe, i volela sam. Ionako bih za koju godinu bila prestara za plivanje, pa se može reći da sam se na vrhuncu povukla".
Mrštim se, pomeram kosu sa lica i grizem se za donju usnu. Ne znam šta da joj kažem. Jer uteha joj svakako nije potrebna, a ni ja nisam baš neko ko ume na pravi način da uteši.
