Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
Otvaram oči i muči me grozan san. Sanjala sam da se neka crna senka pojavila pred mojim očima i htela je svu moju radost da proguta.
Nešto mi na srcu leži. Neka rana, nepozvana.
Trepćem kako bih oterala beličaste tačkice koje mi igraju ispred očiju, sprečavajuću me da vidim jasno.
Osećam se čudno, i pomalo slabo. Kako mi slika dobija oštrinu, tako shvatim da sam u mojoj sobi.
Podignem se naglo u želji da ugledam moj lični komadić neba. Trevorove oči. Ali njih nema da me dočekaju kako su obećale.
Nema ni kuce. Njegova korpica je prazna. Momentalno se rastužim.
Mada možda je otišao da je prošeta. Da, mora da je to u pitanju.
Razmaknem tanki frotirani prekrivač kako bih ustala iz kreveta. Kako se uhvatim za dršku od kolica, tako moj vid obavije crnilo, te zadrhtim od straha i ukočim se u mestu.
"Gde ti misliš da si pošla?" Čujem Davidov glas, ali ne vidim ga, jer je svuda oko mene mrak.
"Doktore, ja ne vidim ništa". Uhvati me spretno za nadlaktice i položi me ponovo na jastuk.
"Nemoj da se plašiš. To je normalno posle operacije. Slaba si još uvek". Klimam glavom, dok mi se ponovo pred očima razdanjuje. Doktor sklanja njegovu zlatnu kosu sa čela i mršti se. I dalje nema osmeha.
Možda i njemu treba neko kao meni. Neko da ga povuče iz ništavila i vrati osmeh. Pitam se koliko ima godina? Da li ima porodicu? Nikada mi nije palo na pamet da ga pitam. Valjda sam bila zaokupljena svojom patnjom. A Trevor nikada nije želeo da o njemu priča.
"Doktore, izvini na pitanju, ali zanima me koliko ti je godina?" Zacrvenim se i počnem čupkati frotir. U uglu očiju iscrtaju mu se bore smejalice, ali ne od smeha, već od čkiljenja.
"Zašto je to bitno?" Uputa me što ljubaznije može. Izvlači hemijsku iz džepa na belom mantilu i zapisuje pažljivo nešto u karton.
Pitam se kakva mi je dijagnoza? Ne smem da mu postavim to pitanje i ne želim ni da razmišljam o tome. Prihvatam sebe baš ovakvu. Bolje je tako, nego posle da se razočaram.
"Onako. Znatiželjna sam". Počeša se po nosu, te odloži karton na komodu, a hemijsku vrati u gornji džep.
"Trideset i pet mi je. I ne nikada se nisam ženio. Nije da nisam hteo, samo nije bilo prilike ni vremena, jer sam se dosta dugo posvećivao karijeri". Sklopi ruke u krilo i pogleda me u oči.
"A sad mi postavi pravo pitanje". Nervozno lupka nogom o pod. Što i meni unosi svežu porciju nervoze i tera me da mislim kako nešto definitivno nije u redu.
"Kako to misliš pravo pitanje?"
"Pa, ono koje se bojiš da mi postaviš". Njegove oči poprime tragove pronicljivosti. Gleda me i dalje pravo u oči i ne želi da odustane dok ga ne pitam ono što on i ja znamo da želim.
