Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Dok trčim niz stepenice psujem Davida, psujem oca, iako o mrtvima znam da treba misliti samo najbolje. Psujem naposletku i sebe, jer sam prvoklasna budaletina, koja se toliko zapetljala, da ne zna kako će i na koji način da se otpetlja.
Izlazim sa parkinga u rikverc, nestrpljivo, nervozno i krajne nepažljivo. Zaglušujući tresak me precepi na pola. Gasim motor, izlazim i procenjujem štetu na Tojoti prius. Posmatram sasvim smireno i konstatujem da sam joj malkice ulubio prtljažnik i skinuo možda milimetar farbe. Denisov auto ni ne gledam, već uskačem u njega i počinjem potragu za bilo kakvim papirom. Ubiće me ako sam mu povredio mečkicu.
Pronađem blokče u kaseti i nažvrljam brzinski moje kompletne podatke, broj telefona, ime osiguravajuće kompanije i broj polise. I velikim slovima izvini.
Palim motor i odvozim se ponovo u istom tempu. Gužva je i po noći. Saobraćaj je gust i retko koga uspevam da preteknem.
Može li još nešto da me snađe ovog sjebanog dana? Ustvari povlačim reč. Može, uvek može gore.
U to se uveravam kada mi nakon dvadeset minuta vožnje saobraćajac da znak da se zaustavim. Usporavam, a živci mi toliko igraju da bih otkinuo volan i gađao ovog čoveka, koji znam da nije kriv i znam da samo radi svoj posao.
Kucka mi sitno u prozor. Pritiskam dugme, te se staklo spušta na dole. Plitko disanje, pokušavam da zamenim dužim udisajima, jer ako poludim napraviću još veće sranje.
U glavi mi se kao mantra muva samo jedna prokleta rečenica: Mogao sam drugačiji izbor da napravim.
Trebao sam joj reći istinu dok sam imao šansu. Mada opet kako nekome koga ne poznaješ možeš da kažeš:
-Zdravo ja sam Trevor, moj otac je kriv što si u kolicima. Drago mi je što sam te upoznao.
Koja normalna budala bi to uradila?
"Gospodine prebrzo ste vozili. Dajte mi saobraćajnu i vozačku dozvolu na uvid". Slažem se sa čovekom, nema pogovora, jesam. Zato sarađujem, dajem što traži, da se ova agonija što pre završi. Neka piše i deset kazne, boli me ćošak, samo da me pusti.
Jer SVAKA sekunda je bitna!
Žvrlja priznanicu, dok mi očitava jedno kraće oče naš i napokon me pusti da pođem. Vidi čovek da sam kao na trnju. Dobro je samo što me nije terao da radim alkotest. Mada nisam pio, ali to oduzima previše vremena.
*** Napokon se nalazim ispred njene kuće, koja je kao omanja zgrada sa dugačkim prilazom protkanim zelenilom i ogromnom gvozdenom kapijom koja me sprečava da uđem unutra.
I šta sad? Lupkam prstima po volanu dok se naginjem napred da je dobro pogledam.
Dvospratna kuća, bele fasade, sa milion prozora i tamnijom opekom na krovu. Nije neki poseban dizajn, a opet se neverovatno ističe. Uzgred sva svetla su im popaljena, jer što bi pobogu štedeli struju?
