Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
Put kojim se ređe ide biće da je onaj pravi. Poslednji sekund pre nego se izgubi u unutrašnjosti crnog džipa uhvatim joj pogled. Znam da me je videla, jer se vrlo kratko i ona zadržala na mom.
I te iste sekunde već znam da grešim, jer sedam u kola i odvozim se u suprotnom smeru od onog u koji ona odlazi.
Da sam samo trunku sebičniji, ili bar dve trunke samoživiji, pošao bih za srcem. Umesto toga ja polazim za razumom jureći autoputem da stignem.
Grozni prizori mi se vrzmaju po glavi. Svakakvi scenariji, svaki gori od onog prethodnog. A nemoć koju osećam ne mogu da opišem ni jednom jedinom rečju.
Stežem volan, zube, srce i služim se jedino pameću. Nervozan sam, jer mi već nedostaje. Kao burma na domalom prstu, kao cigareta između srednjeg i kažiprsta, kao propeler mog aviona, tako se kraj mene uklapala. Ne savršeno, jer ne bih znao šta je savršenstvo, ni da me udari posred čela, već duševno se saživela sa mojom dušom.
I imala je muda veća nego moja. Imala za ono što ja nisam. Odgovornost. I proklet da sam ako dozvolim da dete raste bez oca, makar morao i da živim sa Niki. Voleo sam je pre, nadam se da jesam. Možda mogu opet makar koegzistirati sa njom, ako već ništa drugo.
Mogu je poštovati, kao majku moga deteta. Nestrpljivo cupkam, kada mi se upali crveno. Namračim pogled i čkiljim u semafor tolikom predanošću i jačinom, kao da bih snagom uma mogao promeniti u zeleno svetlo.
Čim se pojavi, gazim gas i naglo skrećem u susednu ulicu od Nikinog penthausa. Izbegavam pešake, bicikliste, vozila i brzo nalazim parking. Nemam vremena ni da zaključam kola. Znam da ih je suludo ostaviti otključana u gradskoj vrevi, ali trenutno me nije briga.
Trčim do ulaza. Kao i uvek Gustav me pozdravi ljubaznim osmehom na staračkom licu i otvori mi vrata.
"Jutro gospodine Trevore".
"Da, Gustave, jutro". I to kakvo jutro, mislim se. Sve bolje od boljeg. Proklizavam na pločicama dok jurim ka liftu. Žena sa recepcije gleda me u čudu, kao i spremačica koju zamalo ne oborim.
"Sorry". Obratim joj se na grubom engleskom. I prešišam je ne sačekavši je ni da reaguje. Ulećem u lift i pritiskam poslednje dugme. Ono koje će me odvesti direktno u njen stan. Kad se nađem ispred, kucam šifru i iznenadim se čudnom tišinom koja me dočeka.
Ne gubim vreme, već počnem da obilazim sobu po sobu. Kad otvorim kupatilo prenerazim se. Niki bez svesti leži u kadi. Voda je blago ružičaste boje, a po pločicama se prostiru sitne kapljice krvi.
Prvo što uradim je da joj opipam puls. Kada pod jagodicama osetim usporene otkucaje, lakne mi.
Luda žena. Ko još ulazi u vodu dok krvari? Samo je pogoršala stvari. Uzimam peškire i bacam ih na pod da upiju vodu i krv. Izvlačim je i umotavam u bademantil.
Računam već u glavi koliko će meni trebati da stignem do bolnice, koliko hitnoj pomoći koju sam pozvao još dok sam bio u putu.
Nemam vremena za gubljenje. Uzimam je, i izlećem iz stana. Ponovo me ljudi čudno gledaju, ali u ovom trenutku jedino mi je na pameti kako najbrže da stignem do bolnice.
