Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Prenosim je preko praga i shvatam koliko sam pogrešnih izbora načinio. Počevši od stavljanja vereničkog prstena drugoj ženi na prst.
Ženi kojoj nikada više neću podariti srce, jer ono kod druge živi.
Korak po korak, ulazim polako u predsoblje. Kao u usporenom filmu, njen osmeh odzvanja u mojim ušima, njena slobodna kosa miluje mi lice, njeno telo greje moje hladne dlanove.
I govorim sebi: mamlaze, ovaj trenutak zabeleži. Ovaj otisni u kožu. Ovaj ureži u ludoj glavi i nožem ako treba.
Sreća je neuhvativa opsena, kad je pozajmljuješ od vremena koje kradeš, jer nije tvoje da u njemu uživaš.
Nije ona moje vreme, zbog loših izbora, koji se ne daju izbrisati, jer posledice istih čekaju na ćošku realnosti.
Kuda je vodim? Zastanem na kratko, da joj još jednom pogledam rumene obraze kao jagodice, krupne oči sveznalice i ušećerene usne koje zahtevaju moje da se na njima otope.
Ubrza malo disanje kada nagnem glavu ka njoj. Dotaknem joj sporo, najsporije ovlaš usne, zastanem par sekundi na milimetar od njih, a kad joj se dah još više ubrza pritisnem ih jako uz njene kao da udaram pečat na kožu.
Mojom, mojom, mojom. Tako bih je zvao. Takav bi joj nadimak najbolje pristajao, dok je rukom u ruci zauvek sebi poklanjam.
Hodam stepenicama. Idem gore, ali ne gledam, jer ljubim, i ne mogu da se zasitim.
Otvaram nogom vrata, načinim još par krupnijih koraka i kao majka novorođenče, pažljivo je postavljam na krevet. Izuvam cipele nogom o nogu, potom i njene, pa legnem pored nje i šakom na njenim leđima okrenem je sebi.
Mazim joj prstima svaki pršljen ispod tanke majičice. Toplinom me greje, toliko da postanem žedan, ali samo njenih izvora.
"Lepljiva sam i znojava, nemoj mnogo da me grliš". Pokušava da se pomakne, ali ne dam joj.
"Nije me briga".
"Mene jeste. Neću da ti smrdim". Grohotan smeh otme mi se usnama. Pa, ja bih je majke mi moje, ovde rastrgao, ove iste sekunde, nego eto trudim se da budem fin. Pogledam je da vidim jel ona to ozbiljno?
Mrtva je ozbiljna, jer da pogled ubija, pfff, sad bih već bio tri metara ispod crne zemlje.
"Ne smrdiš".
"Ali ni ne mirišem baš najlepše. Moram da se okupam".
"Ne moraš". Poljubim je na prepad. "Divna si..." Ponovo joj zapušim te brbljive usne. "I mirišeš..." Udišem njen miris dok ponovo ljubim. "Savršeno".
"Moram. Stvarno se ne osećam prijatno posle skoro hiljadu kilometara pređenog puta". Muklo zarežim, i poljubim je u vrat.
"Dobro. Okupaj se". Ona ćuti. Izgubljenog, spuštenog pogleda, skriva svoje oči redovima trepavica. Tišina je zavrištala, dok sam shvatio u čemu je problem, koji je odlučila poraženo da prećuti.
